Закључивање по аналогији

Закључивање по аналогији је један од најчешћих облика закључивања у свакодневном животу, који се и у науци често примењује и даје плодне резултате. Аналогија, иначе, значи сличност. Извести један закључак по аналогији значи закључити на основу тога што су нека два предмета (или врсте предмета) слична у неким особинама да морају бити слична и у некој другој особини.

Тако, на пример, дете које је оса ујела боји се и бубамаре и лептира и свих инсеката. Оно јасно увиђа сличност свих ових животињица које лете, и на основу тога, по аналогији, закључује да су оне вероватно сличне и у томе што уједају.

Закључак по аналогији је најчешће проблематичне вредности, јер је сличност два предмета недовољна основа за егзактно закључивање. Зато нас вребају многе опасности кад год прибегавамо овој врсти закључивања. С једне стране, оно нам може сугерисати изванредно плодне хипотезе. За велики број значајних проналазака захвалност дугујемо успелом откривању аналогије. Тако се, на пример, аналогијом дошло до закључка да пара која потискује поклопац лонца може исто тако у већим количинама да покреће точак једне парне машине.

Међутим, с друге стране, ова врста закључивања нас сувише често води мањим или већим заблудама. Тако, на пример, филозоф Томас Рид је тврдио да, с обзиром на сличност планета у многим одликама (обртање око Сунца и око осе, кретање у истој равни и истом правцу, добијање светлости од Сунца итд.) не би било неразумно мислити да све планете Сунчевог система, као и наша земља, могу бити настањене разним врстама живих бића. Детаљнија испитивања су, међутим, показала да је овај закључак ипак неоснован.

Разна ненаучна објашњења природе, типична, на пример, за период сколастике, препуна су аналогиiа, често бесмислених. Тако је, на пример, у XVII веку Франческо Сичи нападајући Галилеја тврдио да из чињенице да глава има седам прозора (две ноздрве, два ока, два ува и уста) затим, из многих других сличних природних појава као на пример седам метала — које би било досадно набрајати, морамо да закључимо да је број планета нужно седам (у планете је урачунавао и Месец).

Међутим, не треба заборавити да су баш аналошка закључивања припремила темељ на коме је могло да се изгради научно сазнање, кад не располажемо никаквим другим знањима о једном предмету, закључивање по аналогији је једино што нам остаје на располагању. Наравно, практичко проверавање омогућава да извршимо раздвајање ваљаних закључака по аналогији од оних који су погрешни или апсурдни.

4. Правила закључивања по аналогији

Логика је досад посветила сразмерно мало пажње овој врсти закључивања у поређењу са индукцијом и нарочито дедукцијом. Ипак, искуство нам намеће и овде извесна правила, мада она нису тако прецизно формулисана као у теорији индуктивног и дедуктивног закључивања.

1. Кад је реч о сличности два предмета (групе предмета) треба узимати у обзир не само својства која су им заједничка (“позитивна аналогија”), већ и она по којима се разликују (“негативна аналогија”). Закључак по аналогији има утолико већу сазнајну вредност уколико је већа позитивна, а мања негативна аналогија.

Тако, на пример, кад је реч о могућности живота на Марсу треба узети уобзир не само заједничке особине већ и крупне разлике (на пример температура и веома ретка атмосфера).

2. Неопходно је правити разлику између такозване позитивне аналогије која нам је позната (то јест заједничких својстава која смо до једног одређеног момента успели да утврдимо) и такозване тоталне позитивне аналогије (то јест целокупности претпостављених заједничких својстава, која поред познатих обухвата и она заједничка својства која до једног момента нисмо успели да откријемо, али можемо претпоставити да постоје). Исто така, треба правити разлику и између познате негативне аналогије и тоталне негативне аналогије.

У време кад је Томас Рид направио своју претпоставку о животу на другим планетама, оне су биле још релативно слабо истражене, што је јако смањило вредност његовог закључка.

Вероватноћа тачности једног закључка по аналогији биће, према томе, утолико већа уколико смо потпуније истражили предмете које доводимо у везу.

3. Међутим, не ради се просто о томе да треба да познајемо што већи број својстава. Важан је квалитет својства које познајемо. Познавање мањег броја значајних својстава представља бољу основу за аналошко закључивање него познавање већег броја безначајних акциденталних својстава. Зато важи правило:

Вероватноћа аналошког закључивања је утолико већа, уколико су заједничка својства битнија, а различита небитнија.

Тако се, на пример, грешка коју је Сичи направио у горњем примеру, састоји очевидно у томе што број седам није никаква битна карактеристика предмета које он доводи у везу (планета, метала, отвора на глави итд.). Према томе, овде би аналогија била потпуно случајна, чак и када би постојала (уствари, нема само седам метала).

4. Нарочито је важно да између познатих заједничких својстава предмета А и Б и својстава која се по аналогији приписују предмету В, постоји извесна константна и нужна веза условљавања.

Вероватноћа тачности једног закључка по аналогији утолико је већа уколико постоји већа извесност да својства која су код оба предмета заједничка собом нужно повлаче и оно својство које се у закључку по аналогији предмету В приписује.

Тако, на пример, само из чињенице да Марс има атмосферу не можемо још закључити да на њему има живих бића, јер, мада је постојање ваздуха један од нужних услова живота, то није и довољан услов. Међутим, ако обрнемо ствар, лако увиђамо да из чињенице постојања живота нужно следује постојање атмосфере. Кад бисмо сазнали да на Марсу има живих бића (а не бисмо знали ништа друго) могли бисмо одмах по аналогији да дођемо до веома веродостојних података о низу Марсових особина.

5. Најзад необично важан услов чије задовољење у великој мери осигурава тачност аналошког закључка јесте: Предмети А и В треба да приладају истом роду предмета, а предмет А од кога се полази треба да буде типичан представник свога рода.

Шта ово правило значи видећемо на следећем примеру.

Дешава нам се, каткад, да слушамо музику на радију а не знамо од ког је аутора, јер нисмо чули најављивање нумере. Ако покушамо да погодимо ком правцу и стилу аутор припада, ми ћемо се послужити упоређивањем музике коју слушамо са музиком неког другог познатог аутора која је с њом слична. Вероватноћа тачности закључка биће утолико већа уколико смо упоређивање извршили са неким типичним представником једног одређеног правца.

Није тешко увидети да се у оваквим случајевима аналошко закључивање приближује дедукцији. Јер, знање да је неки предмет типичан представник своје класе већ у себи донекле унапред претпоставља познавање извесних општих односа и закона што је, како смо видели, карактеристично за дедукцију.

Међутим, предмет од кога у аналошком закључку полазимо не мора бити типични представник једне класе: он може бити и њен просечни представник. У овом другом случају ми не морамо знати да је он пример једне опште законитости, већ само да се он најчешће појављује у једној класи предмета.

Типично и просечно каткад се поклапају, али се најчешће разликују. На пример, Ђура Јакшић је био типичан, али не и просечан представник романтизма у српској поезији.

Најсигурнију основу за аналошка закључивања представљају типични представници, зато што је код њих најпотпуније изражена веза између појединих битних својстава која се код упоређивања узимају у обзир. Међутим, и просечни представници једне класе представљају далеко сигурнију основу за аналошка закључивања него случајно изабрани чланови класе, који могу бити баш примери изузетака и одступања. Зато су, на пример, закључци који се по аналогији праве полазећи од припадника појединих нација које смо случајно срели махом нетачни.