Ако је критичко мишљење толико важно, зашто је некритичко мишљење толико уобичајено? Зашто многи људи – укључујући и многе високообразоване и интелигентне – тешко излазе на крај са критичким мишљењем? Разлози су, наравно, врло сложени и испреплетени. Ево листе неких од најуобичајенијих препрека које се постављају пред критичко мишљење:
– недостатак релевантних информација
– слабе читалачке способности
– наклоност (схватањима, особама, итд.)
– предрасуде
– сујеверје
– егоцентризам
– социоцентризам
– притисак вршњака
– конформизам
– провинцијализам
– ускогрудост
– неповерење према разуму
– релативистичко мишљење
– стереотипизација
– неосноване претпоставке
– потискивање
– пуке жеље
– краткорочно мишљење
– селективно опажање
– селективно памћење
– пренаглашавање емотивности
– самообмана
– очување угледа
– страх од промене
Погледајмо неке од ових препрека мало помније: егоцентризам, социоцентризам, неосноване претпоставке, релативистичко мишљење и пуке жеље – то су неке од најмоћнијих препрека за критичко мишљење.
Егоцентризам
Егоцентризам је тенденција да мислимо да се свет окреће око нас. Егоцентрици су себични, самодовољни људи који сопствене интересе, идеје и вредности сматрају супериорним у односу на туђе. Сви смо ми у одређеној мери склони егоцентричности, и она се исказује на разне начине. Најчешћи облици су самозаинтересовано мишљење и самозадовољност.
Самозаинтересовано мишљење је тенденција да прихватамо и бранимо ставове који су у складу са нашим интересим. Готово да нема људи имуних на овакво мишљење! Већина лекара подржава законе који их штите од тужбе за несавесно и нестручно лечење; већина адвоката не подржава такве законе. Много универзитетски професори заговарају плаћене суботе, мањи број наставних часова и веће очешће професора у руковођењу установом, док већина пореских платиша и административних радника универзитета то не подржава. Већина фабричких радника подржава законску обавезу послодавца да на време најави затварање постројења; већина послодаваца се томе противи. Већина грађана жели реформу у финансирању изборних кампања, док то изабраним политичарима никако не одговара. Наравно, за неке од ових ставова могу да постоје добри разлози. Са психолошког становишта, међутим, очигледно је да самозаинтересовано мишљење игра значајну улогу у формирању става или уверења.
Колико год да разумемо самозаинтересовано мишљење, оно је ипак једна од највећих препрека критичком мишљењу; свима нам се у неком случају деси да помислимо „ово ми иде у прилог, стога мора да је добро“, али са становишта критичког мишљења такво резоновање је мањкаво. У таквом мишљењу постоји прећутна претпоставка да је „најважније оно што ја желим и што ми треба“. Али зашто би било ко од нас прихватио такав став других? Шта моје или твоје жеље чини значајнијим од жеља свих других? Критичко мишљење одбацује такав став – оно захтева да упоређујемо доказе и аргументе објективно и непристрасно. Коначно, оно захтева да нам на првом месту буде истина – чак и када боли.
Самозадовољност
Самозадовољност је тенденција да прецењујемо себе – да видимо себе као боље него што заиста јесмо. Сви знамо некога ко наступа као да све може или да је ‘попио сву памет света’. Ако сте попут већине људи, онда вероватно мислите да сте натпросечно самосвесна особа, која је имуна на ову врсту самообмане. Ако јесте, онда сте вероватно самозадовољни. Истраживања показују да је то врло чест став: на једном истраживању (спроведеном у Сједињеним Државама) од милион испитаних средњошколаца, на питање „колико се добро слажеш са другима“ нико није одговорио лошије од „просечно“! Друга истраживања показују да је 90% менаџера и више од 90% наставника свој учинак оценило као „боље од просечног“. Лако је, наравно, разумети зашто се прецењујемо. Нико не воли да мисли да је „испод просека“ када су важне теме у питању, али је неопходно да искрено сагледамо сопствене снаге и слабости. Потребно је да поставимо високе личне циљеве, али не лудо нереалне! Самоувереност, заснована на реалним достигнућима, јесте важан елемент успеха. Самозадовољност, као претерано самопоуздање, представља препреку личном и интелектуалном развоју.
Социоцентризам
Социоцентризам је мишљење које се ослања на групу. Као што егоцентризам може да спречи рационално мишљење, наводећи нас да се фокусирамо искључиво на себе, тако и социоцентризам чини фокусирајући се на одређену групу. Два најчешћа начина на које социоцентризам спречава критичко мишљење су наклоност групи и конформизам.
Наклоност групи је тенденција да сопствену групу (нацију, племе, верску заједницу, вршњачку групу, итд.) сматрамо суштински бољом од других група. Такво размишљање је врло уобичајено у свим културама и кроз целокупну историју. Као што имамо обичај да мислимо превисоко о себи, тако мислимо високо и о групи којој припадамо. Поред тога, једнако лако постајемо сумњичави и незадовољни „другима“. Ову врсту некритичке наклоности групи развијамо од малена, али док већина нас касније током живота научи да „моје“ не значи увек и „боље“, ретко ко од нас ипак у потпуности напусти ову неутемељену наклоност. Добар део сукоба, нетолеранције и угњетавања базира се управо на овој некритичкој наклоности својој групи.
Конформизам се односи на тенденцију да следимо већину, односно – да се прилагодимо (често несвесно) ауторитету или стандардима групе. Тежња да припадамо негде, да будемо део неке групе, представља једну од најјачих мотивација код човека.
Једно истраживање спроведено 50-их година двадесетог века показује колико је жеља за прилагођавањем правилима групе јака. У групама од по осам учесника експеримента, седморо је знало о чему се ради и били су део самог истраживачког тима, док је осми учесник заправо био подвргнут испитивању и анализирању. Осми је постављен на крај, а сви су се редом изјашњавали о проблему пред који су стављени: која од три понуђене линије има дужину најсличнију некој контролној линији. У групама где се ових првих седам „испитаника“ различито изјашњавало, осми – прави испитаник – је у 99% случајева давао тачан одговор. Међутим, тамо где су се сви лажни испитаници једнако и погрешно изјашњавали, чак једна трећина правих испитаника је давала исти одговор, одбијајући да верује сопственим очима и прилагођавајући се ставу групе!
Други експеримент, спроведен десетак година касније, захтева од испитаника да „зарад проучавања ефекта казне на учење“ усмерава електричне шокове ка особи у другој просторији. У другој просторији, међутим, био је члан истраживачког тима који је само „глумио“ реакције. Испитаници то нису могли да виде. Јачина електричног шока је могла да се подешава, и задатак испитаника је био да сваки пут пошаљу све јачи удар када „ученик“ из друге просторије да погрешан одговор на постављено питање. Резултат је био шокантан: чак 85% испитаника је настављало да шаље шокове чак и када би „ученик“ почео да плаче, вршти или удара у зид у суседној просторији!
Како су истраживачи закључили: „Ауторитет нас покреће. Он нас импресионира, утиче на нас, плаши нас толико да у одређеним околностима напуштамо сопствене вредности, уверења и мишљење, и чак сумњамо у сопствене директне чулне опажаје“! Као критички мислиоци, потребно је да будемо свесни колико снажан може да буде притисак вршњака или сарадника, и колико ослањање на ауторитет може да нас наведе да поништимо сопствене вредности; потребно је да развијемо навику да мислимо независно и да се супротставимо оваквој врсти притиска.