Поред тога што је значајно да знамо на шта можемо да се позовемо када доказујемо истинитост својих тврдњи, потребно је да знамо и шта дефинитивно не може да буде основа за прихватање ставова, односно премиса, од којих се крећемо ка закључку.
Лако побијање
Многе уопштене тврдње могу врло лако да се побију контрапримером. Често се те уопштене тврдње ослањају на неко „сви“ – „сви људи…“, „све жене…“ или „сви Београђани…“ и лако их је побити (доказати да су неосноване, односно неистините) пуким позивањем на један једини контрапример. Оно старо „изузетак потврђује правило“ може да нам падне на памет: али важно је да знамо да у оригиналном смислу „потврдити“ значи „проверити/тестирати“. Стога би стара изрека заправо значила: изузетком проверавамо правило! Ако има изузетака, онда се не ради о правилу.
А приори неистинитост
Видели смо раније шта значи „а приори“. Као што за неке тврдње а приори знамо да су истините, исто тако имамо и тврдње за које а приори знамо да су неистините – ради се о тврдњама чију истинитост не морамо да проверавамо чулним искуством, већ је довољна појмовна анализа. „Постоји време пре почетка времена“ – ако постоји време пре времена, онда је то унутар постојећег времена, те не може да постоји време пре времена. Исто важи и за изјаве типа „Он уопште не осећа свраб“, зато што је свраб по дефиницији осећај – ако неко не осећа титрање коже, онда то и није свраб (свраб мора бити осећај).
Неконзистентност између премиса
Ако су премисе на које се ослањамо у закључивању противречне (неконзистентне), можемо лако да одбацимо једну од њих, или чак обе. Став „Мушкарци су емотивно јаки, али неки су емотивно рањиви“ саджи противречне премисе, те једна – или обе – морају бити неистините.
Неодређеност и двосмисленост
Да бисмо неку премису прихватили као истиниту, потребно је да је разумемо и да знамо на који начин можемо да утврдимо њену истинитост. Ако су премисе изнете језиком који је непрецизан и двосмислен, можемо да их одбацимо: „Младе жене су поприлично склоне депресији“ – пример је неодређеног и непрецизног језика, јер не знамо шта се подразумева под „младе“, шта под „поприлично“, шта под „склоне“ или чак шта је конкретно у овом случају „депресија“.
Кружно закључивање (претпостављање закључка)
Најчешћи облик такозваног ‘кружног закључивања’ јесте претпостављање закључка већ у самој премиси, односно када крећемо од оног што би тек требало да докажемо. „Имам право да возим бицикл на отвореном јавном простору. Пијаца је отворени јавни простор, дакле – имам право да возим бицикл на пијаци!“ Проблем је у томе што закључак само понавља оно од чега смо кренули, а што би заправо требало доказати. Такође, исто кружно закључивање имамо у следећим случајевима: „Библија је Божја реч. Библија каже да Бог постоји, дакле – Бог постоји“ и „Куран је најбољи водич за свкодневни живот. Дакле, људи би требало да живе по правилима Курана“ – овакви закључци могу да се одбаце само због тога што почетну премису треба доказати пре доласка до закључка.
Преглед неприхватљивих услова:
1. Премиса се лако побија ако се противи општеприхваћеном знању, а приори знању, или доказима из сведочанства или компетентног ауторитета.
2. Премиса је неприхватљива ако је а приори неистинита.
3. Једну или више премиса можемо да одбацимо ако су противречне, односно неконзистентне.
4. Премиса је неприхватљива ако је изражена нејасно, неодређено или двосмислено, у смислу да не можемо да одредимо на који начин можемо да је докажемо.
5. Коначно, премиса је неприхватљива ако њена истинитост зависи од прихватања закључка у којем учествује, тј. ако је у питању кружно закључивање.