Речено је да се логика бави проучавањем законитости које доводе до истинитог мишљења, односно које омогућавају исправан закључак. Сада је потребно дефинисати појмове који су уско везани са појмом истине.
Знање: оправдано истинито веровање
Једна од најутицајнијих савремених дефиниција знања каже да је знање оправдано истинито веровање. Погледајмо ближе ове значајне појмове:
1) Знање мора бити оправдано. Није довољно да „лупимо“ или „погодимо“ истину да бисмо рекли да имамо знање. Тај смисао видите у одговарању у школи: пука срећа није доказ вашег знања. Потребно је да образложите зашто је нешто тако како тврдите, односно да дате оправдање за своју тврдњу. Тек са оправдањем (или: доказом) ми испуњавамо један од нужних (неопходних) услова да тврдимо да нешто знамо.
2) Знање мора бити знање истине. Још је стари грчки филозоф Сократ тврдио да је логички немогуће имати знање о неистини: рећи „знам да је Земља равна плоча“ једноставно није знање, зато што није истина да је Земља равна плоча. Знање може бити једино знање онога што јесте истинито, и због тога је логика уско повезана са научним методама утврђивања истинитости.
3) Коначно, знање мора бити повезано са веровањем у оно што тврдимо да знамо. Овде можемо да уведемо суштинску разлику између појмова истинитости и искрености, односно лагања и неистине. Онај који лаже не мора нужно да говори неистину: довољно је да не верује да је оно што говори истина. Другим речима, лажов може да говори истину. На пример, Јован касни на час и каже: „Извињавам се, касним зато што сам морао да пропустим једну 65-ицу, била је стравична гужва!“ – Јован је, заправо, каснио зато што је синоћ лумповао са друштвом и преспавао код друга, долазио је 45-ицом, али је наставник био у поменутој 65-ици и заиста видео да је била несносна гужва. Дакле, Јован лаже, али је рекао истину! Укратко: искреност је изговарање оног што верујемо да је истинито, лагање је тврђење оног што мислимо да је неистинито, док сама истинитост и неистинитост немају директне везе са оним што ми изговарамо. За знање је, дакле, потребно да верујемо да је оно што говоримо уједно и истинито.
Форма и садржај логичког мишљења
Формално мишљење покушава да испуни правила логичког закључивања, те може бити и супротно ономе што сматрамо истинитим. (Упечатљив пример из историје филозофије и логике видећемо на следећем часу!) Ево једног једноставног логичког формалном мишљења, односно закључивања:
(прва премиса, став од којег крећемо) Петар је мрав.
(друга премиса, став који доводимо у везу са првом премисом) Мрави су љубичасти.
(закључак) Петар је љубичаст.
Ради се о формално потпуно исправном закључку, јер је у складу са једноставном формом логички исправног закључивања:
будући да: А = Б (појава А је једнака појави Б, односно има особине као појава Б)
и: Б = В (појава Б је једнака појави В, односно има особине као појава В)
следи: А = В (појава А је једнака појави В, односно има особине као појава В)
Да ли је то истинито, није ствар формалне логике, већ садржинске. Да ли су премисе истините није ствар формлане логике. Другим речима, када се бавимо формом исправног закључивања, нама је важно једино да ли смо испунили правила закључивања: тиме ћемо се највише и бавити у првом полугодишту.
Што се садржаја тиче, наше је да покажемо да је одређена премиса истинита. Утврђивање истинитости, међутим, повезује логику са филозофијом и посебним наукама (као што је речено у претходном предавању). Када се све узме у обрзир, следећи само формална правила закључивања, можемо да дођемо до исправног, односно логички ваљаног закључка, који је уједно и неистинит! Међутим, формално логичко мишљење део је и истинитих закључака: сваки закључак који је истинит настаје и из формално исправног закључивања, али и из премиса за које смо одговарајућим методама утврдили да јесу истините.
Дакле, сама формална логика не мора увек да нас доведе до истинитог закључка, али да би један закључак био истинит, нужно је да одговара и формалним правилима.
Доказивање истинитости
Не постоји општеприхваћена метода долажења до истине, односно чињеница света. Од почетака филозофије (VI-VII век пре нове ере) до данас, уз одвајање посебних наука од филозофије, развијене су различите методе утврђивања истине, а многе од њих се и преклапају. За нас је важно да разликујемо основне правце, односно приступе доказивању истинитости једне тврдње.
Када говоримо о извору истинитости, односно када питамо на који начин можемо да докажемо да је нешто истинито, имамо два најчешћа приступа:
1. Емпиризам – као филозофски правац, емпиризам (грчки појам који значи „искуство“) тврди да је чулни опажај основни доказ истинитости. Неки од најзначајнијих емпириста су британски филозофи Џон Лок и Дејвид Хјум; они су тврдили да у нашем уму нема ничега што није дошло кроз чула, односно да сваки покушај доказивања истинитости већ мора да зависи од нашег опажања света око нас. Коначно, ако наше размишљање и логика противрече чулном искуству, односно искуственом доказу, тим горе по мишљење: доказ истинитости је у чулном искуству, не у мишљењу. Емпиризам је основни правац у већини наука, иако уз одређене ограде.
2. Рационализам – такође филозофски правац, рационализам (од латинског појма за „разум“) тврди да је за истинитост неког става довољно да буде производ логичке и непротивречне анализе предмета. Најпознатији представници у филозофији су француски филозоф Рене Декарт и старогрчки филозоф Платон. Основни захтев овог приступа дефинисању истинитости је да мисао буде логична и непротивречна, односно да испуњава захтеве прецизног мишљења. Супротно емпиризму, рационализам би рекао: ако је нешто логички исправно и непротивречно, онда је и истинито, без обзира на то да ли нам чулни опажај тврди супротно. Наука не може у потпуности да одбаци рационализам, јер многи кораци у развоју знања захтевају прво да поставимо претпоставке на основу рационалне анализе, па тек касније да потврдимо и чулним искуством.
Са друге стране, када се питамо које су могућности сазнања, односно да ли је и како наше сазнање света ограничено, приступе делимо на:
1. Догматизам – (од грчке речи „догма“ – учење, закон; временом појам добија значење: оно што беспоговорно прихватамо, оно у шта не сумњамо) је приступ који тврди да је истинито сазнање о свету могуће; до тог сазнања ћемо долазити уклапањем нових открића у већ прихваћени скуп истинитих ставова. Дакле, оно што до сада сматрамо истинитим, биће мерило истинитости нових сазнања. Ако нова сазнања противрече досадашњим, онда су неистинита. Наука, како тврди немачки филозоф Имануел Кант, није ослобођена догматичности: једном прихваћене научне теорије представљају основу за тестирање нових, и врло ретко и тешко се напуштају – чак и када се утврди да нису исправне или истините.
2. Скептицизам – (од грчког „скепсис“ – истраживање, сумња) скептицизам је приступ који тврди да не можемо никада поуздано знати да ли је нешто истина, будући да људи различитих узраста, развијености чула, тела или ума, различитих култура итд. имају различита схватања света око себе. За сваку тврдљу, сматрају скептици, могуће је конструисати супротну – и наћи једнако убедљиве доказе за обе. Другим речима, не постоји довољно јак разлог да један став сматрамо истинитим, а његову супротност лажном. Због тога се, кроз историју, скептици најчешће одлучују да ништа прецизно не тврде, користећи формулације попут „изгледа да“ или „чини ми се да“. Поред ових основних приступа утврђивању истинитости и могућности сазнања имамо и друге, мање или више заступљене, док се добар број филозофа и научника слаже да нам је у одређеним ситуацијама потребан сваки од тих приступа: како бисмо критички, без предрасуда, дошли до сазнања које је практично корисно.