Опште карактеристике индукције
Индукција је закључивање које полази од извесних појединачних или посебних чињеница, а у закључку утврђује један општи суд. Другим речима, на основу тога што појединачни чланови једне врсте имају нека општа својства или стоје у неком општем односу, закључује се да и врста као целина има то својство или стоји у том односу. На пример:
Механичке појаве су појаве механичког кретања чврстих, течних и гасовитих тела.
Акустичне и топлотне појаве су појаве кретања молекула.
Светлост је кретање фотона.
Електромагнетизам је кретање електрона.
-> Према томе, све физичке појаве су појаве кретања.
Разлика између индуктивног и аналошког закључивања је у следећем:
1. Код индукције се полази од неког скупа предмета који се набрајају, док се код закључивања по аналогији може поћи и од једног јединог предмета.
2. Код индукције посредничку улогу у циљу повезивања појмова најчешће врши скуп предмета (појединачних или посебних) док се код закључивања по аналогији врши помоћу једног или више својстава,
3. Код индукције се увек врши уопштавање — из података о посебним чињеницама закључује се одговарајући општи суд. Међутим, код закључивања по аналогији, из познавања неког посебног предмета, закључује се нешто о једном другом посебном предмету који му је сличан.
Индуктивно закључивање је од огромног значаја у науци, нарочито у почетним ступњевима истраживања неке области појава, док се изграде први темељи од којих се даље може делимично ићи и строго дедуктивним путем. Без индукције се не би могао учинити овај одсудни корак од знања појединих чињеница ка знању закона, који је битан за научно сазнање.
С друге стране, сваки индуктивни закључак носи у себи елемент проблематичности. Увек је до извесне мере неизвесно, односно само је вероватно да је прелаз од посебних и често само случајних чињеница ка општем и нужном ставу логички оправдан.
У сваком случају, логика ни до данас није успела да исцрпно обухвати сва могућа правила овог прелаза од појединачног и случајног ка општем и нужном. То је, уосталом, и немогуће, јер је чињеница бескрајно много и увек од конкретног случаја зависи да ли је уопштавање било оправдано. Наравно, извесна правила постоје, али она само делимично оправдавају уопштавање.
Потпуна и непотпуна индукција
Потпуну индукцију је открио већ Аристотел. Он ју је окарактерисао као „закључивање на основу потпуног набрајања појединих случајева”, и једино је њу сматрао егзактном. Пример ове индукције био би:
Алкални метали су литијум, натријум, калијум, рубидијум, и цезијум.
Литијум, натријум, калијум, рубидијум и цезијум су једновалентни и врло постојани у елементарном стању.
-> Дакле, алкални метали су једновалентни и врло непостојани у елементарном стању.
Битно је код ове врсте индукције да морају бити набројани сви алкални метали. Зато је она и названа потпуном или савршеном.
Међутим, атрибут „савршена” не одговара добро овој врсти индукције. У ствари она је врло непрактична и неплодна. Њена практична употребљивост је мала зато што ми ретко кад можемо да набројимо све појединачне чињенице једне врсте да бисмо могли да закључимо нешто о врсти као целини. Уосталом, то нам није ни потребно. Ако смо испитали велики број риба и утврдили да оне дишу на шкрге, није нам потребно да испитујемо и све остале, које су живеле и које ће живети, да бисмо дошли до закључка: „Рибе дишу на шкрге”.
Видимо одмах да би захтев да се свака индукција сведе на потпуну (савршену) учинио науку јаловом, јер би било дозвољено закључивање само у оним случајевима где се ради о групама са малим бројем појединачних случајева, који су временски и просторно доступни нашем испитивању.
Зато се у науци и у обичном животу далеко више употребљава такозвана непотпуна индукција. Она се састоји у томе што ми на основу испитивања ограниченог броја чињеница једне врсте изводимо закључак који се односи на врсту као целину – према томе и на неистражене и непознате случајеве.
За разлику од потпуне индукције, овде се врши истинско уопштавање, јер се обим постојања једног општег својства или односа протеже на целу врсту или род. Свако у свом животу непрестано врши овакве индукције. Наравно, некад су оне тачне, а некад грубо нетачне. На пример, чувши о неким својим рођацима и познаницима да су се обогатили у некој земљи, многи људи су спремни да пребрзо закључе да је у тој земљи лако обогатити се. Или, из сусрета с неколико мршавих, високих и нељубазних Енглеза склони смо да закључимо да су Енглези уопште махом мршави, високи и нељубазни. У оба случаја уопштавање је неоправдано.
Међутим, с друге стране, често нас већ једно релативно ограничено искуство у нашем животу упућује на неки тачан индуктивни закључак веома опште природе, на пример, да су сва тела тешка и да падају на Земљу ако немају ослонца.
Логички проблем индукције
Видели смо да је потпуна индукција тачна али јалова – њом је тешко стећи неко ново знање. Непотпуна је индукција, напротив, веома плодна кад је тачна, али на жалост најчешће не можемо бити сигурни да је тачна, и да одговара природи самих ствари. Општи проблем логичког заснивања непотпуне индукције састоји се у следећем: на основу чега је логички могуће и оправдано приликом индуковања вршити прелаз од ограниченога броја појединачних чињеница, које могу бити случајне, изузетне, ка тврдњи неког општег и нужног односа, који би важио и за оне посебне чињенице о којима ми немамо никаквог појма.
Средњовековни логичари су се много бавили овим проблемом и оставили су нам извесне интересантне мисли о њему. Тако, на пример, Тома Аквински је писао: „Ако је нека биљка сто пута излечила грозницу, може се тврдити да ће она то чинити увек и нужно, јер је то њена природа да лечи грозницу”. Становиште Дунса Скота је било да се константно понављање неке појаве не може објаснити случајношћу, дакле, оно мора бити нужно.
Слабост ових аргумената је у томе што се из саме чињенице вишеструког понављања неке појаве не може са сигурношћу тврдити да је она нужна (мада је обрнуто тачно). На пример, може се безброј пута десити да помрачење Сунца или нека небеска појава претходи рату или некој природној катастрофи — то није ништа друго до случајна коинциденција, и само сујеверни људи ће веровати да ту постоји нека природна и нужна веза.
Ни каснији логичари нису имали више среће у решавању овог проблема, и то зато што су посматрали индукцију и дедукцију одвојено једну од друге. Најзад, дошло се до убеђења да се један одређен акт индукције не може оправдати другачије него на основу извесног општег знања, којим ми већ од раније располажемо. Међутим, ни то није ваљано решење проблема индукције.
Услови прихватљивости индуктивног закључка
Конкретна анализа проблема индукције показује да важење једног индуктивног закључка зависи од четири основна услова:
А. Број испитаних чињеница;
Вредност индуктивног закључка расте са повећањем броја прикупљених чињеница. Па ипак, и ту постоји могућност да се на основу једног случаја (или врло малог броја случајева) исправно закључи – један једини примерак костура праптицe arheopterix-а био је довољан да се изведе суд веома општег и нужног карактера и веома сигуран по својој истинитој вредности: „Врста archeopterix-а је прелазни члан између гмизаваца и птица”. Са друге стране, чак и ако се ради о великом броју примера, могућност грешке остаје: стотине хиљада белих лабудова које су људи виђали по Европи нису могле да оправдају закључак да су сви лабудови бели
Б. Квалитет чињеница — њихов репрезентативни карактер за дату врсту;
Чињенице репрезентативне за своју врсту имају већи значај од оних које су небитне и случајне. Један индуктивни закључак је утолико веродостојнији уколико су чињенице из којих је изведен репрезентативније (типичније) за дату врсту која се испитује. У примеру о лабудовима било је речи о њиховој боји. Боја је сама по себи површна и небитна особина, а поготово кад је реч о птицама, она је често и променљива, тако да ни огромен број чињеница које говоре о таквој једној особини не повлачи за собом нужност закључка о врсти као целини. С друге стране, структура костура је суштинска и веома хомогена особина (то јест особина која се не мења од једног до другог случаја). Све индивидуе једне врсте или рода имају истоветну структуру костура са врло малим изузецима и ненормалним случајевима. Хомогеност ове особине је разлог услед кога на основу једног јединог примерка arheopterix-а судимо о целој врсти. Тај један примерак је у овом случају представник врсте, њен прави узорак. Вештина тачног индуктивног мишљења своди се у великој мери на вештину проналажења правих, репрезентативних узорака.
В. Заснованост другим, већ раније утврђеним генерализацијама дате области појава (законима чије је важење проверено и прихваћено као несумњиво);
Слагање са осталим генерализацијама једне области повећава вероватноћу вредности једног индуктивног закључка. У свим развијенијим наукама изучавању једне врсте појава приступамо наоружани многим општим знањима која се односе на суседне и сродне врсте појава. У таквом случају велику улогу игра аналогија чињеница које смо прикупили са чињеницама из којих су већ изведени закони. На тај начин, индуктивни закључак који желимо да изведемо можемо довести у логичку везу са већ познатим законима. Тако, на пример, закључак o archeopterix-и као прелазном облику између рептила и птица добија много у својој логичкој заснованости с обзиром на аналогију са другим прелазним облицима између водоземаца и рептила.
Г. Слагање са најопштијим логичким правилима и принципима научне методологије.
Слагање са општим принципима научне методологије повећава вредност индуктивног закључка.Складна научна теорија (или систем) мора бити изграђена у складу с општим принципима научне методологије, односно логике. Тако, на пример, закључак o archeopterix-и има своју високу сазнајну вредност с обзиром на методолошки принцип по коме сви предмети, па и органске врсте, морају бити међусобно повезани, прелазити једна у другу, развијати се једна из друге. Овај принцип нас унапред оријентише на трагање за једним таквим судом, као што је суд o archeopterix-и као прелазном члану. Чињеница из које је тај суд изведен спада у ону најзначајнију врсту чињеница, за којима наука намерно трага да би испунила неко од празних места у једном општем погледу на свет. Зато и закључак изведен из ње – једне једине – има тако високу сазнајну вредност.
Анализа услова који треба да буду остварени да би један индуктивни закључак био логички оправдан, јасно указује на везу индукције са дедукцијом. Без извесних општих знања и без извођења закључака из тих знања нити се чињенице могу прикупити како треба, нити се може доспети до индуктивних закључака чија би веродостојност била задовољавајућа.