Филозофија је једна врста ситничарења. Међутим, то не значи да је бескорисна наука – она се бави неким од најзначајнијих питања људског постојања. Филозофи ситничаре зато што их занима рационални аргумент којим оправдавамо своје ставове о свету. Филозофи су озбиљни у томе – због тога и инсистирају на детаљима. Људи изводе закључке и заузимају ставове на најразноврсније начине, а неки од тих начина су рационални и имају оправдање, док неки нису. Једино помно проучавање и инсистрање на детаљима може да доведе до јасног разликовања добрих од лоших аргумената.
Аргумент
Шта је, дакле, аргумент? Многи људи ће рећи да је аргумент само сукоб мишљења. У том смислу, аргумент би могао да обухвата и свађу, препирање и најбрајање ставова, са или без рационалног мишљења! За разлику од тога, филозофи користе појам ‘аргумент’ у врло прецизном и уском смислу: аргумент је основна и заокружена јединица мишљења, нека врста атома разума. Аргумент је кретање од једне или више почетних идеја, ставова, исказа (које називамо ‘премисама’) ка коначном ставу који из њих следи по одређеним правилима (тај став називамо ‘закључком’).
Аргумент и објашњење
Аргумент и објашњење лако можемо да разликујемо: аргумент покушава да покаже да је нешто истина, док објашњење показује како је нешто истина. На пример, замислите да сте Шерлок Холмс: на поду је назиглед мртва особа; објашњавање њене смрти покушаће да покаже како је умрла – „вода нађена у њеним плућима указује на начин на који је умрла“. Међутим, аргумент покушава да покаже да је особа заиста мртва: „будући да јој је срце стало и нема других знакова живота, можемо да закључимо да је особа мртва“, или да покаже да је једно објашњење боље од другог: „будући да нема крви из ране на њеној глави, а у комбинацији са водом нађеном у плућима, очигледно је да ова особа није умрла од крварења, већ од дављења“.
Аргументи у свакодневном животу
Аргумент, видели смо, није свађа или препирање. Међутим, иако ретко користимо појам “аргумент” у свакодневном животу, ми га ипак користимо у бројним ситуацијама: када покушавамо да одредимо зашто нам компјутер “блокира”, зашто нам се пријатељ понаша на одређени начин, да ли ће сутра падати киша или да ли ћемо и за кога гласати на наредним изборима, коју стратегију да користимо у фудбалској утакмици, који факултет да упишемо, па и да ли да подржимо смртну казну. Погрешно би било, дакле, да помислимо да се аргументи користе само у филозофским или усконаучним расправама – аргументи су свакако део наше свакодневице. Такође, понекад људи мисле да је у било којој расправи – где нам је циљ да неког у нешто убедимо – потребно искористити све могуће аргументе, односно изнети све могуће разлоге који поткрепљују одређени став, али ћемо видети да је структура аргумента таква да, заправо, не само да не може било који разлог да се искористи, већ су неки разлози толико слаби и безвредни, да их је потребно избегавати у аргументацији.
Место закључивања у филозофији
Није општеприхваћено да је закључивање основни и најзначајнији део филозофије; многи људи верују да је филозофија просто једна гомила идеја и теорија о природи света и нашем месту у њему. Иако филозофи заиста износе такве идеје и теорије, у највећем броју случајева снага и опсег тих теорија потиче од изношења рационалних аргумената, ослоњених на прихватљиве премисе. Чак и поред тога што има значајних филозофа који се одлучују да критикују рационалност или развијају своје теорије на другачије начине (попут Хераклита, Кјеркегора, Ничеа, Хајдегера или Дериде), ипак и њихови радови показују рационално оправдање за такве тврдње, као и суптилне форме аргументовања.
Дакле, није свака филозофија толико везана за рационални аргумент, али ваља напоменути да филозофским (и, самим тим, научним) мишљењем не можемо ни да почнемо да се бавимо ако не научимо како да користимо оруђа закључивања. Зато нема бољег начина да се филозофско истраживање започне од наоружавања основним елементима рационалног аргумента – премисама и закључцима.
Премисе и закључци
За многе од нас ‘закључак’ звучи сасвим јасно већ на први поглед: то је, буквално, оно чиме аргумент завршава, производ и резултат једног ланца ставова, који оправдавају и подржавају достигнути закључак.
А шта ћемо са премисама? Прво, да би нека реченица била премиса, мора да има једну специјалну особину: мора да тврди нешто што је или истинито, или неистинито. Реченице имају различите улоге у језику те немају све ту специјалну особину. Неке представљају наређење, на пример: „Напред, марш!“, друге су питања: „Да ли је ово пут за Сомбор?“, или изражавају емоције: „Ух, ако се сад нисам шлогирао…!“, и стога нису ни истините, ни неистините и не могу да служе као премисе.
Тај смисао премиса је лак за разумевање. Па ипак, ствари брзо почињу да се компликују…
Један од најозбиљнијих проблема у вези са премисама је такозвани проблем имплицитних тврдњи. Другим речима, у већини аргумената основне премисе нико не наводи, оне се подразумевају или се маскирају унутар других реченица. Узмимо, на пример, следећи аргумент: „Сократ је човек, што значи да је смртан!“ Оно што је имплицитно, што није наведено, јесте да су ‘сви људи смртни’. Такве ненаведене премисе се називају ентимемама, а аргументи који се на њих ослањају – ентимеметичким.
Када покушавамо да разумемо шта су премисе у једном аргументу, потребно је да се запитамо коју тврдњу аргумент заправо покушава да докаже. Потом и да се запитамо на које се још тврдње (имплицитне или експлицитне) ослања аргумент како би доказао своју основну тврдњу. Фразе попут „дакле…“, „из тога следи да“, „можемо да закључимо да“ и „из овога видимо да“ често указују да се ради о аргументу. („ДНК, отисци прстију и сведоци указују да се ради о Никодију Никоговићу. Стога можемо да закључимо да је он убица.“) Речи и фразе попут „зато што“, „пошто…“, „на основу“ или „ако је…“ најчешће указују на премисе. (На пример: „Пошто ДНК, отисци прстију и сведоци указују да се ради о Никодију Никоговићу, следи да је он убица.“)
Дакле, премисе представљају скуп тврдњи из којих се извлачи одређени закључак. О правилима извођења закључка из премиса бавићемо се на другом месту. Но, пре него што се тиме позабавимо, потребно је да одговоримо на питање одакле нам премисе, уопште?
Оправдања за премисе?
Постоје два разлога да се прихвате премисе. Један је да су и саме премисе закључци претходних, другачијих аргумената. У том смислу је истинитост премиса показана на другом месту, или раније. Међутим, ако би то био једини разлог за прихватање премиса, дошли бисмо до бесконачног регреса: свака премиса би морала да буде оправдана претходним аргументом, чији би премисе морале да буду оправдане још ранијим аргментом, чије би премисе морале да… и тако у недоглед – ad infinitum. (НА овај проблем у закључивању указали су још стари скептици.)
Стога, ако не желимо да се узалуд боримо против бесконачног регреса, мора да постоји и неки други разлог за прихватање премиса. Укратко, потребно је да нађемо премисе којима није потребно додатно оправдавање. Једна врста таквих тврдњи су оне које су нужно истините, као на пример: „ниједан самац није ожењен“. Међутим, ми трагамо за премисама које могу да обухвате и оне које морамо да узмемо за истините, чак и када је могуће замислити да су неистините, да бисмо уопште могли да разговарамо. Назовимо такве премисе ‘основним премисама’.
Од контекста закључивања зависиће које ћемо премисе сматрати основним. На пример, једна од најчешћих основних премиса је „ја постојим“ – њу најчешће није потребно оправдавати, односно доказивати. Наравно, ако аргумент тежи да докаже да постојим, онда моје постојање не може да се доказује таквом премисом – не смемо да претпоставимо оно што тек покушавамо да докажемо.
Разни филозофи су различите тврдње сматрали основним премисама, и то из разних разлога: зато што се заснивају на самоочигледним опажајима (скептици), зато што су саставни део чулних опажаја (позитивисти), зато што их увиђамо путем интуиције или дубоког умног увида (Платон), зато што нам их је обелоданио Бог (религиозни филозофи) или зато што их увиђамо користећи сазнајне моћи које нам је подарио Бог (Декарт). За нас ће овде мерило истинитости премисе бити – контекст.
Коначно, формална разлика узмеђу премиса и закључка је јасна. Међутим, није довољно да познајемо разлике; да бисмо користили ове филозофске алатке, морамо да будемо способни да приметимо експлицитне премисе и да експлицирамо оне које су скривене. Невезано за питање на основу чега закључак заиста следи из премиса (чиме ћемо се касније бавити), мораћемо да се позабавимо питањем шта нам уопште дозвољава да одређене тврдње користимо као премисе. Премисе су основа филозофског аргумента, а као и у свим другим грађевинама – зграда ће стајати једино ако су основе чврсте.