Метод закључивања на који се у свакодневном размишљању највише ослањамо јесте аналогија. Аналогија, реч грчког порекла, значи „сличност“. Дакле, закључивање по аналогији јесте закључивање по сличности: извођење једног закључка по аналогији значи да два предмета или појаве поредимо на основу неких сличних особина, и због тога трдимо да морају бити слични и по некој другој особини. Основни, односно најчешћи облик закључивања по аналогији је: „као што је X, тако је и Y“, односно „ако (нека особина, карактеристика) важи за X, онда важи и за Y“.
Колико је једна аналогија одговарајућа, тј. исправна, можемо да проценимо на основу два фактора: 1) колико две појаве које се пореде имају значајних заједничких одлика и 2) колико две појаве које се пореде имају значајних разлика. Ако појаве имају велики број заједничких одлика, односно ако су заједничке одлике од великог значаја, и ако нема великих или значајних разлика – ради се о „јакој аналогији“. „Слаба аналогија“, са друге стране, јесте аналогија којом поредимо две појаве које имају мало или безначајне сличности, и много или значајних разлика.
Добра страна закључивања по аналогији јесте могућност да нову појаву разумемо као део већ раније познате класе појава – у том случају можемо на нову појаву да применимо оно што знамо о целој класи. Па ипак, лоша страна закључка по аналогији јесте што најчешће није основ за чврст и убедљив доказ: често аналошки закључујемо баш у ситуацијама када нам и нису познате многе сличности и разлике између две појаве које доводимо у везу, а често и нисмо у могућности да откријемо све значајне аспекте две појаве које поредимо.
На пример, стереотипизација припадника других народа или религија представља аналогију која је неодржива: ако на Џона Ленона гледамо кроз стереотип о Енглезима (једина заједничка карактеристика са стереотипом: Ленон јесте Енглез), долазимо до потпуно нетачног закључка да је Џон Ленон био хладан, на дистанци и препотентан.
Други пример: наставник је допустио ученици Јовани да раније оде са часа, а ученику Николи није, те Никола каже: „Како то пуштате њу, а мене не?“ У основи питања је закључак по аналогији: „1. Јована је добила право да напусти час раније (појава са којом поредимо). 2. Јована и Никола су ученици (сличност коју проналазимо). 3. Дакле, и ученик Никола има право да напусти час (закључак по аналогији).“ Оно што оваква аналогија пропушта да узме у обзир су кључне разлике између две појаве: Јована редовно долази на часове, прати и учествује у раду, док Никола редовно изостаје, не прати и не учествује на часу – те је могућност да самостално савлада градиво пропуштеног часа много мања; сходно томе, аналогија не може да се примени.
Метода: аналогија
Закључивање по аналогији је поступак у којем о карактеристикама једне појаве или ствари закључујемо на основу њене сличности са неком другом појавом. Аналогија је убедљивија ако постоји више сличности него разлика између тих појава, односно ако су сличности много значајније од разлика.
Елементи методе: есенција и акциденција
Шта је у ова два примера кључна разлика између упоређених појава? Шта је код Џона Ленона другачије што га не своди на стереотип о Енглезима, односно што Николу не изједначава са Јованом? Одговор се налази у једној од кључних филозофских елемената методе: разлици између есенције и акциденције.
Есенција (суштина) је оно што једну појаву или ствар чини оним што јесте. Есенција је, дакле, карактеристика која се не мења, у којим год стањима да се налази појава или ствар. Познавати есенцију значи имати најбољу дефиницију те појаве или ствари.
Акциденција (мање битна карактеристика, случајна карактеристика) јесте нешто што није од кључног значаја за појаву или ствар, нешто без чега та појава може и што не мења њену суштину – или есенцију.
Другим речима, есенција је оно што се не мења, а акциденција може да се мења или да потпуно нестане, а појава ће остати оно што јесте.
Зашто, дакле Ленон није једнак стереотипу Енглеза? Можемо да одговоримо користећи појмове есенције и акциденције: Ленон је био креативна и емотивна особа, посвећен равноправности и толеранцији између различитих култура и идеја, изражавао је своје ставове без околишања и директно – дакле, сасвим различито од стереотипа о Енглезима; ове карактеристике можемо назвати Леноновом есенцијом – оним што га најбоље описује. Са друге стране, чињеница да јесте био Енглез у овом случају је акциденција – нешто што је неважно за његову суштину.
У случају Јоване и Николе, Јованина есенција у датој ситуацији је била то што је посвећена свом образовању, док је есенција Николина одсуство те посвећености. Чињеница да су обоје ученици (па и истог разреда) њихова је акциденција – нешто што је неважно у датим околностима.
Другим речима, закључивање по аналогији мора да узме у обзир есенцију појава које пореди, а не акциденције. Сами појмови есенција/акциденција биће нам значајни и касније, када будемо говорили о другим методама закључивања, односно аргументовања.
Елементи методе: есенција и акциденција
Есенција је суштина једне ствари или појаве, оно што остаје док се ствар мења. Акциденција је оно што је за ствар мање битно, што може да се мења али што не утиче на есенцију ствари.