Поред ширег значења појма, „рационализам“ се у новијим филозофским списима најчешће везује за позиције седамнаестовековних филозофа Декарта, Спинозе и Лајбница. Ови мислиоци се најчешће називају и континенталним рационалистима – насупрот такозваним британским емпиристима: Локу, Берклију и Хјуму. Ови континентални рационалисти сматрају да је могућ неемпиријски (без чулног искуства) рационални приступ истини о свету, и дају привилегију разуму у односу на чула. Такође, привлачи их математика као модел сазнања. Међутим, сваки од тројице поменутих филозофа даље развија идеје на специфичан начин.
Методолошки дефинисано сазнање гарантује истинитост
Као математичар и научник, Декарт жели да одреди начин сазнавања, тј. правила којима разум мора да се руководи како би дошао до истинитих закључака. Тиме се од филозофије, као прве науке, захтева да детаљно аргументује своја сазнања. Методологија филозофског проучавања мора, каже Декарт, да следи математичку логику, односно да садржи јасан редослед проучавања.
Прво, потребно је да пођемо од несумњивих и очигледних истина разума. Друго, потребно је да следимо строга правила закључивања:
– сумњати у све што нисмо проверили и доказали,
– сваки проблем поделити у више делова како би се детаљније проучио,
– повезивањем познатог и непознатог у вези са неким проблемом доћи ћемо до правилног закључка о томе шта је вредно у ономе што не знамо,
– доласком до решења, потребно је да поново проверимо све делове проблема кроз које смо прошли, како бисмо у сваком делу потврдили закључак.
Ако пођемо од онога што је несумњиво, и ако се држимо правила анализирања, наш закључак можемо да сматрамо истинитим. Због таквог става, Декарт представља једног од највећих рационалиста у филозофији.
Методичком сумњом до истине о постојању субјекта, Бога, духа и тела
За разлику од претходних филозофа, Декарт прво дефинише методологију проучавања, па тек након што установи методу почиње са размишљањем о метафизици. Да бисмо достигли истину, односно да би наше сазнање било ослобођено грешака које су понављали претходни филозофи, потребно је да применимо методичку сумњу. Као први корак методичке сумње у кретању ка сазнању потребно је да одбацимо све што сматрамо да макар и мало подлеже сумњи, не бисмо ли тиме дошли до несумњиве извесности. Дакле, сумња је за Декарта само метода – не ради се о скептичком ставу да истину не можемо да сазнамо, већ о методичком приступу. Са друге стране, потребно је да се бавимо само основним идејама, јер је целокупно знање на њима засновано – нема потребе да преиспитујемо сваки појединачни став.
Декартову методичку сумњу можемо да представимо као след три сценарија:
1. Чулни подаци можда варају. Декарт каже да здрав разум не доводи у сумњу чулне податке, али пошто су нас чула макар једном преварила, сматра да је потребно да у овом истраживању потпуно одбацимо све податке до којих долазимо чулима.
2. Не знамо да ли сањамо или смо будни. Дешава нам се и да сањамо тако живо да не разликујемо сан од јаве. Будући да је могуће да и сада само сањамо, то је још један разлог да путем методичке сумње одбацимо и све што сматрамо ‘реалним’.
3. Зли демон нас можда вара. Штавише, Декарт каже да можемо да замислимо да нас неки зли демон све време вара, утичући на наша чула и наша веровања. У том случају, потребно је да се уздржимо од веровања у истинитост било ког става.
Међутим, додаје Декарт, чак и ако чула варају, чак и ако не можемо да разликујемо сан од јаве или нас зли демон све време вара, једна истина одолева свим разлозима за сумњу: Ја постојим, јер само ако Ја постојим могу да ме варају чула, демони итд. Пошто је тако доказао да је нужно да Ја постоји, Декарт каже да све идеје о телесном, тј. материјалном, које би могле да се доведу у везу са тим Ја такође морамо да одбацимо као сумњиво. Остаје само једна карактеристика: мисао. Ја постоји само зато што мисли, односно, како каже Декарт, “Мислим, дакле, јесам!” (Cogito ergo sum).
Даље, пошто још увек немамо довољно јак аргумент да бисмо тврдили да било који објекат постоји, морамо да признамо да све што “знамо” о свету око нас заправо представља само идеје у нашем уму. Једна идеја којој Декарт посвећује посебну пажњу јесте идеја Бога. Као бесконачном и савршеном, Богу ништа не недостаје, те стога и не може да греши или да се вара – само човек, као несавршено биће, може да се превари и погреши. Штавише, пошто смо и даље само у сфери идеја, она идеја која нам је најјаснија и коју можемо да разумемо и опишемо у потпуности јесте идеја која је најреалнија – Бог је та идеја, каже Декарт. Након Бога, идеје које су најјасније и чији је садржај стога најреалнији су идеје аритметике, геометрије и апстрактне математике. Са друге стране, дух може да разумева и замишља, а оно што замишљамо долази нам кроз чула. Штавише, осећај је реалнији од замисли, а осећаје у нама изазивају чула, те Декарт закључује да сада имамо разлог да тврдимо да и чулни свет постоји.
Тако смо дошли до две несумњиве истине: постоји дух и постоји тело. Дух Декарт назива ‘res cogitans’ (мислећа ствар), а тело ‘res extensa’ (ствар која се протеже, простире). Тело пре свега схватамо као протежно зато што за свако тело, односно материју, можемо да замислимо више стања и облика (нпр. агрегатна стања воде), али оно што остаје јединствено и заједничко за сва та стања јесте пука протежност тела. Па ипак, за чулни свет и даље важи сумња, зато што чула варају, али та сумња – сада када је објашњена и схваћена – ипак омогућава да се неке ствари о спољашњем свету сазнају.
Декарт своје истраживање завршава следећим закључцима:
1. моја суштина (есенција) је да сам ствар која мисли,
2. иако имам тело, ипак јасно разликујем свој дух од тела,
3. зато сам заиста различит од тог тела и могу да постојим без њега.
Кружни доказ – Декартова грешка?
Декарт је покушао да обезбеди сигурне и трајне основе знања – веровао је да та основа може да се нађе у ономе што јасно и недвосмислено увиђамо. Јасно и недвосмислено би било оно што је толико самоочигледно и извесно, да нико не може разумно да тврди супротно. Међутим, то што смо недвосмислено сигурни у нешто не значи да смо у праву. Како, онда, да знамо да је заиста истинито оно што нам се чини тако очигледним?
Декарт ту укључује – Бога: ако добри Бог постоји, тврди Декарт, можемо бити сигурни да нас неће варати у вези с оним што нам је тако јасно и очигледно. Дакле, да би доказао да можемо да се ослонимо на наш разум, Декарт тврди да нас Бог не вара. Проблем је, међутим, што постојање Бога покушава да докаже управо позивајући се на оне идеје које су очигледне. Другим речима, претпоставља управо оно што би тек требало да докаже: позива се на Бога да би доказао да постоје јасне и самоочигледне истине, а тврди да нам је јасно и самоочигледно да Бог постоји.
У питању је већ раније помињана логичка грешка – кружни доказ (види лекцију Реторика: логичке грешке):
1. Јасне и самоочигледне идеје су поуздане зато што их Бог гарантује.
2. Знамо да Бог постоји зато што нам је идеја Бога јасна и самоочигледна идеја.
Грешка категоризације
Савремени филозоф Гилберт Рајл (1900-1976.) уводи појам ‘грешке категоризације’: ради се о погрешном или неоправданом укалупљивању једног појма или карактеристике у неки општи оквир, у неку категорију.
На пример, рекао би Рајл, грешка категоризације настаје када би страни студент дошао у посету Београдском универзитету, обишао све факултете и на крају питао: „Да, видео сам факултете, али где је Београдски универзитет?“. Грешка у категоризацији би била у томе што је мислио да је БУ такође грађевина, као појединачни факултети. Исто тако, када бисте објашњавали неком неупућеном пријатељу правила фудбала, набрајајући који играч има коју улогу, ваш пријатељ би направио исту грешку ако би питао: „добро, а чија је улога да постигне ‘тимски дух’?“ – претпостављајући да је ‘тимски дух’ једна од улога које појединачни играчи могу да преузму.
Рајл би рекао да и сам Декарт прави грешку категоризације. Наиме, овај савремени филозоф сматра да Декарт третира ум као да се ради о одређеном објекту, попут мозга или столице. Будући да није доступан чулима попут мозга или столице, Декарт закључује да се ради о некој нематеријалном, духовном објекту. Рајл сматра да се ради о грешци, тврдећи да је ум само један скуп могућности и навика, те да није потребно говорити о неком духовном објекту. Исто Рајл тврди и за ‘вољу’ – то није неки посебан објекат, неки ‘део’ нас који одлучује у конкретним ситуацијама, већ се ради једноставно о начину на који бирамо како да поступамо.
Укратко, када се ради о грешкама категоризације, Рајл сматра да Декарт (и разни филозофи пре њега) уводе непотребне појмове, објекте и карактеристике, компликујући и мистификујући оно што може да се објасни на једноставнији начин, ослањајући се на већ раније прихваћене појмове и објекте.