Шта ће се научити:
1) ограничења рационализма и емпиризма у схватању
позиције човека у односу на свет око њега,
2) промена у разумевању начина нашег сазнавања света,
3) неки кључни филозофски и научни појмови.
Проблеми на које се односи садржај лекције:
1) да ли наша свест мења садржај опажаја?
2) да ли је могуће спознати свет какав заиста јесте?
3) да ли је метафизика могућа?
Кантов циљ у критичкој филозофији је био да учини филозофију – научном. Математика је већ вековима била научна, а физика је као наука већ сазрела. Међутим, метафизика – најстарија дисциплина – она која би опстала чак и ако би све остале науке потпуно прождрао варваризам“, још је била далеко од зрелости. Метафизичка радозналост садржана је у људској природи, сматрао је Кант: људи ће се увек интересовати за три основна питања метафизике – питање о Богу, слободи и бесмртности. Но, може ли метафизика да постане научна?
Кант покушава да одговори на три питања:
1) Шта могу да знам?
2) Шта би требало да чиним?
3) Чему могу да се надам?
Ова три питања се сједињују у питање Шта је човек?, јер сва три одговора дефинишу оно што је човеку најзначајније.
Одговоре на та питања излаже у својим најзначајнијим делима: „Критика чистог ума“, „Критика практичног ума“ и „Критика моћи суђења“. Критика овде не значи негативан коментар, већ представља процес непристрасног процењивања предмета, без очекивања у ком ће се смеру анализа развити и које ће резултате донети. Ум пред самим собом мора да одреди своје могућности и границе.
Шта могу да знам?
Кант се слаже са емпиристима (Локом, пре свега) да свако сазнање почиње са искуством. Међутим, то не мора да значи да свако сазнање уједно и потиче из искуства – могуће је да наше сазнање коначно зависи не само од онога што чулима опажамо, већ и од онога што сама моћ сазнавања додаје том чулном опажају.
Другим речима, и у емпиризму и у рационализму постоје исправни елементи које вреди прихватити: чулно опажање јесте неопходно и њиме започиње сазнавање, али и ум, односно онај који опажа – субјект, човек – у својој моћи сазнавања уобличава чулни опажај. Грешка рационализма је што покушава независно од искуства да конструише и предмет, и истину о њему; пре него што истражи могућности ума, он већ тврди да је разум једини, односно пресудни извор сазнања. Са друге стране, и емпиризам прави грешку, ослањајући се искључиво на чулно искуство, одбацујући стваралачку активност и улогу субјекта сазнања, сводећи га на пасивног примаоца опажаја.
Кант дакле тврди да у сазнавању учествују и субјект и објект, сазнање је синтеза субјекта и објекта: објект даје оно што сазнајемо, а субјект даје облик, тј. форму, начин сазнавања.
Кант поставља питање: да ли је могуће сазнање које је потпуно независно од чулних опажаја, односно искуства?
Судови: a priori и a posteriori
Да би детаљно анализирао могућности нашег сазнања, Кант уводи разлику између две врсте судова, односно
начина на који утврђујемо да ли је наше сазнање истинито:
А priori – судови чија истинитост не зависи од искуства; они важе независно од случаја и опажаја, односно важе
универзално;
А posteriori – судови који потичу из искуства, односно чију истинитост морамо да доказујемо позивајући се на
искуство, односно чулни опажај.
Значајно је да Кант сматра да је априорно сазнање могуће, односно да је могуће сазнати нешто и без искуственог доживљаја, на пример – математичке истине.
Форма суда: аналитички и синтетички
Даље Кантово настојање да разликује умно („чисто“) сазнање од емпиријског води ка разлици између аналитичких и синтетичких судова.
Аналитички судови: не проширују знање, рашчлањују предмет сазнања на делове и откривају оно што јесте његов садржај, али нам у први мах није сасвим очигледно. Другим речима, аналитички судови су „објашњавајући“ судови. На пример: „Сва тела се простиру“ је аналитички суд зато што је у самом појму тела већ садржана идеја простирања: није могуће да постоји тело које не заузима неки простор.
Синтетички судови: проширују наше знање, придодају предмету сазнања нешто што му суштински не припада. Синтетичке судове зато Кант назива „проширујућим“. На пример: „Сва тела су тешка“ је синтетички суд зато што у појму тела није очигледно садржан и појам тежине, односно тај појам придодајемо појму тела (вршимо
синтезу два појма).
Канта занима да ли су могући, односно да ли постоје, судови који проширују наше знање о појмовима који у нашем уму постоје независно од искуства. Другим речима: да ли постоје синтетички судови a priori?
До Канта се најчешће сматрало да су математички судови аналитички – односно да су самоочигледни и да није потребно „излазити“ из самог суда да би се увидела његова истинитост. На пример, суд 5+7=12 изгледа аналитички јер нам је непојмљиво да је нетачан, али Кант тврди да се ради о синтетичком суду: не постоји ништа у самом појму броја ’12’ по чему бисмо тврдили да су 5 и 7 његови саставни делови.
Позивајући се на овакве математичке судове, Кант закључује: синтетички судови a priori су могући и присутни у нашем сазнању.
Такође, не може да постоји аналитички суд a posteriori, зато што за анализу појмова није потребно искуство.
Коперникански обрт
До Канта се сматрало да субјект пасивно прима сазнање о свету око себе, односно да садржај опажаја зависи искључиво од предмета који се опажа. Кант је такву слику ‘обрнуо’, и сматра да се заправо објекти управљају по субјекту – наше моћи и границе сазнања утичу на сазнавање и опажање.
На пример, није могуће опажање предмета без представе простора и времена, и Кант каже да су простор и време форме опажања које у нашем уму условљавају свако разумевање физичких објеката – простор и време су априорне форме опажања јер нису дати у самом објекту, већ су саставни део нашег разумевања света. Након чула, разум даље додаје своје априорне форме у разумевању опаженог, и сазнање се коначно заокружује у уму. Прешавши сав тај пут, првобитни опажај више онај пуки ‘отисак’ стварности на наша чула, како би емпиристи тврдили.
Трансцендентно – трансцендентално
Ако су наши опажаји физичких објеката заправо нераздвојиви од начина функционисања наших чула, разума и ума, онда ми никада не опажамо оно што јесте, тзв. „ствар по себи“, већ једино оно што нам се појављује у опажају, дакле – опажамо једино феномене.
Из тога следи да Кант сматра да заправо никада не можемо да спознамо свет онакав какав јесте – ми увек имамо посла у нашој свести једино са феноменом света, односно са оним што је свет за нас. Ствар по себи, оно што дакле није могуће директно спознати, Кант је назвао трансцендентним. Садржај трансцендентног, тј. света као таквог, независног од нашег опажаја и разумевања, никада нам неће бити доступан – његово постојање можемо једино да претпоставимо: опажај мора имати узрок, али о самом узроку не можемо ништа поуздано знати.
Са друге стране, Кант уводи појам трансцендентално да би означио оно сазнање које се не бави самим предметима, већ нашим сазнањем о њима. Сазнањем које је, дакле, априорно јер не зависи од искуства (од самог предмета).
Очигледно, Кантова филозофија је идеалистичка – основ истине и сазнања налази се у нашем разумевању света, у идејама које су независне од искуства, односно физичког света. Поред тога, Кантова филозофија се назива ‘трансенденталном’ – бави се превасходно питањима априорног сазнања, односно сазнања о свету који имамо независно од самих предмета опажања. У том смислу се може рећи да постоји одређени агностицизам код Канта.
Основни појмови
рационализам (лат. ratio – разум, ум) – филозофско становиште према којем разум представља основни извор и
критеријум знања
емпиризам (грч. empeiria – искуство) – филозофско становиште према којем (чулно) искуство представља основно извор и критеријум знања
коперникански обрт – Кантово измештање објекта из центра сазнања и постављање субјекта на његово место; објекат се управља према субјекту, односно основне форме опажања не зависе од објекта, већ од субјекта
субјект (лат. subiectum) – носилац стања, својстава или деловања; људско Ја које свесно делује
објект (лат. objectum) – супротно од субјект: оно што је дато на увид, на анализу, оно на шта субјект делује
a priori (лат.) – раније, оно што постоји пре искуства, оно што је независно од искуства
a posteriori (лат.) – касније, оно што потиче из искуства
синтетички суд (грч. synthesis – састављање) – суд или сазнање настало повезивањем (синтетизовањем) више појмова, чиме се схватање појмова проширује аналитички суд (грч. analysis – разлагање) – суд или сазнање настало као производ анализе појма, којом се оригинални појам додатно објашњава, без позивања на нове појмове
трансцендентно (лат. transcendens – прелазећи, прекорачујући)– стварност независна од људске свести односно наше опажања и разумевања, ствар по себи
трансцендентално (лат. transcendere – прелазећи) – оно што произлази из разума и ума, не из искуства и опажаја; оно што условљава свако сазнање пре било каквог искуства
феномен (грч. phainomenon – појава) – оно што се појављује, на пример у опажају или разумевању; најчешће схваћено као различито од оног што заиста јесте (ствар по себи)
агностицизам (грч. а – не, без; gnostikos – сазнајни) – филозофски правац који се заснива на тези да се стварност, каква јесте, не може уопште никада сазнати; такође и порицање могућности сазнања Бога
Питања за понављање и утврђивање
- Који смисао има појам критике код Канта?
- Које грешке рационалистима и емпиристима приписује Кант?
- Објасни разлику између априорних и апостериорних судова.
- Објасни разлику између синтетичких и аналитичких судова.
- Шта су то синтетички судови а приори?
- Шта је „коперникански обрт“ у Кантовој филозофији?
- Објасни разлику између трансцендентног и трансценденталног.
- Зашто Кант сматра да ми једино опажамо феномене стварности?
- Шта значи субјект, а шта објект?
- Зашто је Кантова филозофија идеалистичка, а зашто трансцендентална?
