У филозофији је често од највеће важности разумети појам. Разумети појам значи не само знати његов смисао и употребу, већ уједно знати и шта је једном појму супротан појам, односно разграничити један смисао од њему супротног; такође, разумевање појма подразумева развијање целог сплета асоцијација и довођења у јасну везу многих других појмова које на први поглед наш оригинални појам не садржи. Разумевање појма је, дакле, истраживање само по себи. Зато и овладавање филозофским вештинама мора да почне разумевањем појма филозофије.
1. Етимологија
Наша реч филозофија потиче од грчких речи philos (пријатељ), или phileo (волим, тежим за нечим) и sophia (мудрост, знање). Дакле, филозофија је љубав према мудрости или тежња ка мудрости, знању. У изворном облику, рекли бисмо философија, док је код нас ово ‘с’ прешло у ‘з’ под утицајем латинског и немачког.
2. Смисао
Волети мудрост или њој тежити, као што је речено у уводном делу, за собом повлачи потребу разумевања појмова љубав, тежња и мудрост. Љубав би овде била посвећеност проблему, жеља да се буде увек ту, поред проблема или у самом проблему. У филозофији је сваки проблем увек актуелан – нема једном за свагда решених проблема и сигурних и готових одговора, те се филозофска љубав огледа у вечном пропитивању и трагању, вечној блискости са свим проблемима.
Мудрост или знање којем филозофи теже, такође, ваља разумети у специфичном смислу: није мудрост било које знање, било која информација коју смо усвојили или сматрамо истинитом. Знање којем филозофи теже је знање општих истина и принципа, оних основних и нужних, на којима почива наше целокупно знање о свету (или, тачније, оно што ми сматрамо знањем, ма колико можда грешили – а напредак људске мисли доказује да ‘знање’ једног историјског тренутка може врло лако да постане незнање у наредном!).
Такође, мудрост којој теже филозофи садржи и другу врсту знања: вештину, или способност, доказивања и извођења закључака из тих основних истина и принципа. Ради се, дакле, о општем знању – знању које подразумева да није суштина мудрости познавање и разумевање свега, већ могућност доласка до потребних конкретних знања. Управо због те општости, филозофско знање називамо теоријом, односно теоријским знањем. Опасна заблуда је да теорија није практична – без теорије нема праксе, односно без разумевања целине, контекста и смисла практична активност такође губи смисао. Са друге стране, анализом праксе можемо да откријемо које су теоријске претпоставке скривене у њој, односно који се ставови подразумевају. Филозофска теорија је, дакле, свеприсутна – били ми ње свесни или не!
Људски ум, сматрали су стари филозофи, није божански: нама није доступно апсолутно знање (неки филозофи сматрају да такво знање и не постоји!), али је баш зато ова тежња (ка мудрости) основна одлика највише мудрости којој човек може да се нада. Филозофска тежња се, пре свега, огледа у методи, односно начину доласка до знања.
Кроз историју филозофије развијене су многе методе истраживања (рационалистичка, емпиристичка, дијалектичка, феноменолошка, језичка итд.) и неке од њих су чак неспојиве; па ипак, у филозофији преовладава став да је филозофија рационално, методично и систематично испитивање и истраживање, усмерено ка општим и истинитим сазнањима о најважнијим појавама.
3. Аргумент
Рационалност и методичност огледа се у ослањању на аргумент (латински: доказ, разлог, образложење). Аргумент није свађа или препирање, нити самоуверено набрајање ставова – већ рационално и систематично развијање разлога и доказа, фокусирано на коначно оповргавање или доказивање нечега. Сам аргумент је суштина филозофије баш због тога што су сва питања увек отворена, а једини начин да покажемо да нешто није решено како ваља (или није добро схваћено или објашњено) јесте да докажемо да постоје грешке или прихватљивије решење. Препирање, претње или ослањање на ауторитет никада није представљало доказ – он се налази једино у систематичном и логичком развоју разлога, па макар на крају истраживања закључили да нисмо у праву!