Шта је закључивање
И појам и суд су само елементи мишљења, а произвољно низање појмова још увек не представља мишљење. Повезивање појмова мора да задовољи одређене услове да би давало ставове, а још строжије услове да би довело до судова – па чак и прозвољно низање судова, чак и истинитих или смислених, није довољно да би мишљење било названо логичким. Логички исправно мишљење претпоставља повезивање судова које води извесном новом сазнању, новој тврдњи која проистиче из оног што се тврдило на почетку. На пример:
- Сви људи су смртни; Сократ је човек, дакле – Сократ је смртан.
- Кит је сисар; кит нема крзно, дакле – неки сисари немају крзно.
- Ниједан гмизавац нема топлу крв; змија је гмизавац, према томе – змија нема топлу крв.
У овим примерима се судови доводе у везу тако да се из једног или више претходних судова изводи нови суд. Овај облик мишљења зовемо закључивање. Дакле, закључивање је процес којим се одређени број судова повезује и доводи до новог суда.
Појмови и судови су саставни елементи закључивања. Наравно, од скупа судова се могу добити најразноврсније комбинације. Неке од њих могу бити бесмислене (“Бушилица је птица; све птице су троуглови, дакле – сутра је петак!”), неке могу имати смисла али бити неистините (“Сва бића која имају две ноге су мрави; Петар има две ноге, према томе – Петар је мрав!”). Оно што се од једне везе судова тражи да би била право закључивање јесте услов да изведени суд нуде образложен, то јест логички заснован на судовима од којих се полази.
Судови од којих се у закључивању полази и који служе као разлози зову се премисама. Изведени суд назива се закључком.
Узајамна условљеност појма и суда с једне стране, и закључивања са друге, очигледна је: појмови и судови су и полазна тачка закључивања, и коначни резултат закључивања. Сваки закључак је један нови суд, а садржај појмова се баш путем закључивања образује, развија и конкретизује (као што се у примерима образују и конкретизују појмови “Сократ”, “сисар” и “змија”).
Непосредно закључивање
Интуиција и непосредно логичко закључивање
Под непосредним закључивањем могу се подразумевати две врло различите ствари:
А. Закључивање које се обавља путем интуиције, то јест нaзирање решења неког питања без његовог логичког рашчлањивања.
Б. Закључивање које се обавља логичким путем, у складу с извесним правилима, али код кога се има само једна премиса која обично има форму предикативног суда.
Наравно, логика се не може бавити непосредним закључивањем у правом смислу речи. Интуитивно мишљење је у извесном погледу алогично, јер се не обавља уз свесну контролу логичким правилима и принципима, премисе нису формулисане већ се само подразумевају, а ако се ради о неком сложенијем проблему који захтева неколико сукцесивних мисаоних операција, ове операције нису јасно раздвојене и образложене, већ се сливају у једно.
Интуиција може играти велику улогу у процесу научног истраживања и у обичном животу, кад се ослања на велико претходно искуство о некој области појмова. Тако, на пример, способан и искусан математичар је понекад у стању да одмах сагледа решење неког проблема и не узимајући оловку у руку. Даровит војсковођа је у случају потребе у стању да на бојном пољу тренутно донесе одлуку и без неке детаљне анализе чињеница. Према томе, код овакве врсте интуиције добија се у брзини, јер се прескачу многи кораци и фазе кроз које би се морало проћи при једном хладном, строго контролисаном резоновању.
С друге стране, интуитивно сазнање је увек до извесне мере проблематично и мора се проверавати логичким размишљањем. Штавише, оно има врло ниску или никакву сазнајну вредност кад није засновано на богатом претходном практичном искуству већ њим управљају емоције, жеље, интереси, темперамент, и други ванинтелектуални фактори.
Логика се може бавити једино непосредним размишљањем у другом смислу, јер се само код њега може имати јасан преглед каквим операцијама се оно обавља, какви су односи између судова који у њему учествују и каква правила се морају задовољити да би оно било тачно.
Видели смо да је основна разлика између посредног и непосредног логичког закључивања у броју премиса. У премисама посредног закључивања има већи број појмова него што се налазе у закључку, тако да неки међу њима имају само ту функцију да повежу оне који се и у закључку појављују.
Код непосредног закључивања се у закључку појављују сви појмови из премиса само што им се мења обим или распоред или квалитет везе.