Непосредно закључивање по опозицији

Међу различитим могућим облицима једног суда постоје одређени односи и правила која регулишу како се из једног облика може добити неки други исте или промењене истинитосне вредности. Код закључивања по опозицији ова промена облика се састоји искључиво у мењању степена општости или квалитета суда (тврдња може постати негирање и обрнуто). Распоред појмова у суду се при том не мења.

Како се непосредно закључивање по опозицији врши искључиво са предикативним судовима, имају се у виду, пре свега, четири форме:

1. Универзално-афирмативни суд (који се обично обележава са А – први самогласник у латинској речи Affirmo – тврдим). На пример „Сви људи су добри“.

2. Партикуларно-афирмативни (обележава се са I, што је у наведеној речи други самогласник). На пример „Неки људи су добри“.

3. Универзално-негативни (ознака E – први самогласник у речи Nego – поричем). На пример „Ниједан човек није добар“.

4. Партикуларно-негативни (ознака О – други самогласник у наведеној речи). На пример „Неки људи нису добри“.

Логички односи између ове четири врсте предикативних судова обично су у традиционалној логици изражавани помоћу такозваног „логичког квадрата”.

На тај начин, имамо четири основне врсте односа међу предикативним судовима:

1. Супротност (контрарност) — однос између судова као што су „Сви људи су добри” и „Ниједан човек није добар”. Оваква два суда не могу бити у исти мах истинита. Због тога се из истинитости једног може непосредно закључивати неистинитост другог. Међутим, ако је један суд неистинит, о другом се не може ништа рећи (очигледно ако нису сви људи добри, из тога не следи да ниједан човек није добар; остаје могућност да неки јесу, а неки нису добри).

2. Противречност (контрадикторност) је однос између судова као што су „Сви људи су добри” и „Неки људи нису добри”. Ту је, дакле, разлика и у квалитету и у квантитету. Ови судови се међусобно тако искључују да из истинитости једног можемо непосредно закључити неистинитост другог и обрнуто, из неистинитости једног можемо закључити истинитост другог.

3. Подређеност (субалтернација) је однос између општих и посебних судова истог квалитета, као, на пример, „Сви људи су добри”, „Неки људи су добри”. Из истинитости првог увек се може закључити истинитост другог (што важи за све, важи и за сваки поједини случај).

4. Подсупротност (субконтрарност) је однос посебних судова у логичком квадрату (позитивног и негативног). Ту се из истинитости једног суда не може ништа закључити о истинитости њему субконтрарног, али зато важи правило да неистинитост једног повлачи собом истинитост другог. На пример, из неистинитости суда „Неки људи су добри” следи непосредно да је истинит суд „Неки људи нису добри”.

Овим правилима непосредног закључивања треба додати једно ограничење: она важе само у случајевима када је један општи суд изражен универзалном а не генералном формом и кад је ова оправдана, то јест кад заиста сваки појединачни члан једне врсте – без изузетка – има извесно својство или стоји у извесном односу.

Можемо бити сигурни да су сви људи смртни или да су све птице кичмењаци. Међутим, у већини универзалних судова, искуство нас учи да смо временом откривали изузетке. Класичан је пример са судом „Сви лабудови су бели”, који су логичари тако радо употребљавали као пример универзално-афирмативног суда. Па ипак, открило се да постоје и црни лабудови. С обзиром на многа лична искуства било би мудро сматрати веж унапред да опште, оно о чему се ради, укључује у себи одступања у појединачним случајевима. Опште је, значи, особина врсте као целине, али најчешће не мора бити обавезна особина сваког појединачног члана те целине. Зато, кад се нађемо пред судовима као што су, на пример, следећи судови које често срећемо у обичном животу: „Италијани су музикални”, „Малограђани су колебљиви“, „Американци су практични”, „Професори су расејани”, нећемо сматрати да они важе у свим случајевима и нећемо моћи да – на основу правила непосредног закључивања по опозицији – закључимо да су лажни судови: „Неки Италијани нису музикални”, „Неки малограђани нису колебљиви”, „Неки Американци нису практични”, „Неки професори нису расејани”. Баш зато што су ретки општи судови који су истинити у својој универзалној форми, значај правила непосредног закључивања по опозицији је ограничен.

Посредним закључивањем се сматра свако закључивање код којег један или више појмова служи у сврху повезивања (посредовања) појмова који се појављују у закључку.

Тако, на пример, следећа три примера закључивања несумњиво су посредна, и то три разна типа посредног закључивања:

1. Бакар је добар проводник електричне струје

Гвожђе има низ особина као бакар: непровидно је, металног сјаја, састоји се из једноатомских молекула, гради само позитивно наелектрисане јоне.

Према томе, и гвожђе мора бити добар проводник електричне струје

2. Бакар, гвожђе, сребро, цинк, калијум, натријум и други, су добри проводници електричне струје.

Бакар, гвожђе, сребро, цинк, калијум, натријум и други су метали.

Метали су добри проводници електричне струје.

3. Сви метали су добри проводници електричне струје.

Гвожђе је метал.

Гвожђе је добар проводник електричне струје.

У првом примеру посредничку везу су одиграли појмови који представљају скуп особина једног тела (непровидност, метални сјај, једноатомски састав молекула, способност грађења катјона). У другом примеру посредовао је скуп појмова који означавају различите врсте једног рода (бакар, гвожђе, сребро, цинк, итд). Најзад, у трећем примеру, везу између појмова у закључку остварио је један општи родовски појам (метал).

У првом примеру није обављена никаква генерализација, већ се пошло од извесних посебних тврдњи о два хемијска елемента да би се закључила једна исто тако посебна тврдња. Био је то мисаони ход „од посебног ка посебном“.

У другом примеру се пошло од извесних података о низу посебних врста хемијских елемената, да би се у закључку поставила једна општа тврдња о металима као роду хемијских елемената. Био је то ход „од посебног ка општем“.

У трећем примеру смо пошли од једне опште законите тврдње, па смо закључили да оно што вреди за род метала као целину, важи и за једну од његових посебних врста. Био је то ход „од општег ка посебном“.

Први тип закључивања називамо закључивањем по аналогији, други тип индукцијом, трећи тип дедукцијом.

У обичном се мишљењу ова три типа закључивања прожимају међусобно, а и са другим врстама закључивања, које су мање значајне. Њихово проучавање не треба да нас наведе да помислимо да у стварном мишљењу они постоје у свом изолованом, чистом виду.