Сви судови се могу поделити на посебне врсте с обзиром на следећих пет суштинских својстава:
1. Сваки суд је или тврђење или порицање.
2. Сваки суд је појединачан, посебан или општи, с обзиром на ступањ општости свог предмета.
3. Сваки суд има одређени састав (структуру) који може бити простији или сложенији.
4. Сваки суд има одређени модалитет (начин важења) према томе да ли изражава само могућност или констатује чињенично стање или тврди постојање једне нужне везе.
5. Сваки суд има извесну сазнајну вредност, полазећи од судова којима се констатују подаци чулног опажања до судова којима се сазнаје суштини утврђују основне вредности – истина, добро, лепо.
1. Врсте судова по квалитету
С обзиром на то да ли изражавају тврђење или порицање (с обзиром на квалитет суда како то логичари кажу), сви судови се деле на афирмативне и негативне. На пример, „сва тела су дељива” и „нека тела нису чврста”.
Важно је схватити релативност ове поделе. Свако тврђење подразумева порицање свих других супротних тврђења, на пример суд „Кит је сисар” значи и „Кит није риба”. Обрнуто, сваки негативан суд доноси собом и извесно позитивно знање, јер у испитивању неке појаве он значи елиминацију једног од ограниченог броја могућих решења, и тиме нас за један корак приближава стварном решењу. Тако, на пример, негативни суд „Брзина светлости се не мења без обзира на то да ли се Земља приближава Сунцу или се од њега удаљује”, направио је праву револуцију у модерној физици. Исто такву улогу у биологији и медицини одиграо је негативан суд „Микроорганизми не настају самозачећем”.
2. Врсте судова по степену општости (квантитету)
С обзиром на ступањ општости предмета (с обзиром на квантитет суда како то логичари често кажу, имајући пре свега у виду обим појмова у суду), сви судови се деле на појединачне (сингуларне), посебне (партикуларне) и опште (универзалне или генералне).
А. Појединачни судови су они чији се субјекат односи на неки појединачни појам или биће, на пример, „Ромен Ролан је био велики хуманиста нашег времена”, „Ова књига је моја”.
Б. Посебни (партикуларни) судови тврде или поричу нешто што се само делимично односи на известан одређен предмет, на пример, „Нека тела су гасовита”, „Неки људи претпостављају своје личне интересе друштвеним”. Партикуларни судови се лако познају по заменици неки”.
в. Општи судови изражавају неки однос општег карактера без ограничења обима субјекта, на пример, „Сва тела су дељива”. Општи судови могу бити генерални, кад се просто односе на једну општу појаву или особину, на пример, „Рат је највећа несрећа за човечанство”, или су универзални кад изричито наглашавају да суд који је у питању важи за сваки појединачни случај. Између ове две врсте судова често постоји битна разлика: први може изражавати само просечну вредност, као на пример „Ученици наше школе постигли су ове године врло добар успех”. Сасвим друго значење се очигледно добија кад се каже „Сви ученици наше школе постигли су ове године врло добар успех”. Првим, генералним судом се не искључује да има и одличних и само добрих чак и слабих ученика — говори се само опросечном успеху школе као целине. Други, универзални суд подвлачи одсуство изузетка, то је разлог због кога је он често неистинит.
3. Врсте судова по саставу (структури)
С обзиром на сложеност своје структуре сви судови се деле, пре свега, на две групе: на просте и на сложене судове.
А. Прости судови су они који се не могу поделити у два или више саставних делова, тако да се добију везе појмова које имају смисла и које представљају истиниту или лажну тврдњу.
Б. Сложени судови су они који се састоје бар из два проста суда везана неким односом.
Врсте простих судова
Постоје следеће основне врсте простих судова, идући од једноставније кa сложенијој структури:
а) Безлични судови (impersonalia) се састоје само из једног појма – најчешће само предиката „Грми!”, „Паде!”, али је могуће да то буде и субјекат, на пример „Ватра!”, „Град!”. Наравно овде се други појмови подразумевају — само зато се овакви изрази уопште могу звати судовима.
б) Егзистенцијални судови потврђују постојање (егзистенцију) самог предмета (појаве, особине односа), на пример, „Материја постоји”. Ови судови могу имати и сложенију форму: „Закони објективно постоје у стварности”, „У Милану се налази најбоља опера на свету”, „Код Сврљига има једна дивна клисура”.
в) Судови именовања су они код којих за једну конкретну појаву коју тренутно опажамо (означујући је речју „то”) утврђујемо да је тренутно стање или вид или аспект једног одређеног предмета или личности. На пример „То је Народна библиотека”. „То је наш нови професор”, „То је Стефан Миленковић” (приликом представљања), „Ово је Христићева Охридска легенда”.
г) Предикативни судови су они који имају заједнички садржај. „Појединачно (или посебно) је опште”. То је једна од најважнијих врста судова, и о њима је већ претходно било речи.
д) Релациони судови изражавају најразличитије односе међу извесним бројем појмова (то јест посредно — предмета). У ширем смислу речи, сви судови су релациони. Међутим, у ужем смислу речи, релационим судовима се сматрају сви прости судови који нису претходно побројани, и којима се изражавају просторни, временски, родбински и други односи.
Врсте сложених судова
Што се тиче сложених судова, они се састоје из простих судова и деле се на три врсте, према карактеру односа којима су прости судови повезани:
а) Код конјунктивних судова два проста суда стоје у конјунктивном односу који се изражава свезом „и”. На пример: „Он је марљив ученик и сигурно ће успешно завршити разред”. У случају да је субјект у оба суда истоветан, он се прећутно подразумева и без помињања, на пример: „Мендељејев је открио периодни систем и (Мендељејев је) на основу њега предвидео хемијска својства дотле непознатих елемената”. Конјунктивни судови – заједно са свим простим судовима – били би сматрани у духу традиционалне логике категоричким судовима, јер се у њима постављају једноставне и безусловне тврдње.
б) Хипотетички (или кондиционални) суд изражава однос извесног услова и одговарајуће последице. Зато се најчешће изражава везом „да” или „Кад би… онда”. На пример: „Ако се трка у наоружању заустави, пред човечанством се отвара епоха огромног техничког напретка”, „Ако светлост прелази из једне средине у другу, обично долази до појаве преламања”.
в) Дисјунктивни суд изражава однос међусобног искључивања двеју или више супротности, као на пример у суду: „Или ће се водеће силе у свету одлучити за мир, или ће човечанство пропасти”. Дисјунктивни однос се изражава свезом „или”. Међутим, она не означава увек међусобно искључивање. Каткад она изражава однос допуњавања (комплементарности), као кад се каже „животиње су једноћелијске или вишећелијске”.
4. Врсте судова по модалитету
С обзиром на модалитет, судови се деле на проблематичке, асерторичке и апoдиктичке судове.
а) Проблематички судови изражавају само неку могућност, као на пример „Можда постоје још ситније честице материје од свих досад познатих”.
б) Асерторички суд изражава просту констатацију неког чињеничног стања, на пример „Све досад познате материјалне честице за које се у почетку мислило да су савршено просте временом су се показивале дељивим”.
в) Аподиктички суд зражава извесну нужност, као у суду „Материја мора бити дељива у бескрајност”. Аподиктички судови имају највећу вредност кад су истинити, јер омогућавају предвиђања будућих догађаја.
Ова подела није сувише крута. Сваки суд је и помало проблематичан – јер су у појединим случајевима могућа одступања од закона, помало асерторичан — јер полази од извесног чињеничног стања, и помало аподиктичан – јер је то чињеничко стање на одређен начин нужно условљено.
5. Врсте судова по сазнајној вредности
С обзиром на своју сазнајну вредност, тј. степена до којег продиру у суштину ствари, сви судови се могу поделити на следеће врсте:
а) Судови непосредног опажања којима се утврђује постојање извесног непосредног, чулно опажљивог својства, на пример: „Уран је сребрнобeo”, „Уранов оксид боји стакло зелено”.
б) Судови увиђања веза и односа, којима се не остаје у сфери чулног, непосредног опажљивог, већ се уочавањем односа према другим стварима почиње продирање у суштину ствари. На пример: „Уран оксидише на ваздуху”, „Уран улази у једињења као четворовалентан или шестовалентан”, „Уранове соли делују отровно на бубреге”.
в) Судови утврђивања суштине предмета тј. оних његових карактеристика којима се он разликује од свега другог, на пример: „Уран је радиоактиван елеменат атомске тежине 238, чији је редни број у периодном систему 92″.
г) Судови утврђивања вредности (логичких, етичких, естетичких). На пример: „Претпоставка да је уран радиоактиван и да се распада на радијум, хелијум и бета честице, истинита је”.
Нема сумње да су вредносни судови крајњи циљ и круна свеколиког сазнања, јер се њима утврђује истина свих осталих судова, лепота уметничких дела (што је крајњи закључак естетичких анализа) и морална вредност људских поступака (што је крајњи закључак сваке етичке анализе).