Свакодневно наилазимо на мноштво тврдњи – читамо књиге, новине, интернет садржај; разговарамо са другим људима који нам говоре о најразличитијим ситуацијама и проблемима, и нуде сопствено виђење или мишљење о томе шта се дешава. Неке од тих тврдњи морамо да прихватимо – научили смо језик и основне чињенице од родитеља и наставника, и изградили смо слику света или његових делова на основу сопственог искуства током разних разговора, читајући књиге или гледајући телевизију. Без ослањања на друге људе и изворе информација, не бисмо имали никакве интелектуалне способности. Па ипак, очигледно је да не можемо да прихватимо све што чујемо или прочитамо – неким изворима знамо да не можемо да верујемо, неки су очигледно погрешни или противречни. Прихватање свих тврдњи једнако је лоше као и одбацивање свих – зато је потребно да знамо нека основна правила на основу којих ћемо процењивати шта вреди прихватати.
Услови за прихватање премиса
Премисе подржане претходним аргументом
Премису у једном аргументу можемо да прихватимо ако је доказана неким претходним аргументом. Ово је нарочито значајно ако се деси да у дужој расправи један од саговорника у одређеном тренутку покуша да обори вашу тврдњу – ако је прихватио претходну аргументацију, ви можете на њу да се позовете као доказ истинитости ваше актуелне тврдње.
Премисе које су на другом месту утврђене, тј. доказане
Најбољи пример оваквих премиса је позивање на текст (цитирање), односно на нечију изјаву од раније. Основни проблем оваквог доказивања премиса је што аутор (ауторитет) на који се позивамо мора такође да буде релевантан и компетентан за дату област.
Премисе за које а приори знамо да су истините
„А приори“ буквално значи „из прве“, односно није нам потребно искуство да бисмо знали да је истинито. Такве су премисе које се ослањају на основну логику, односно чијим негирањем тврдимо нешто противречно по дефиницији. Другим речима, а приори истините премисе су оне које очигледно не могу да буду неистините, без потребе за било каквим доказивањем.
Примери: 1. Нико не може да украде сопствену имовину. 2. Ниједан самац није ожењен. 3. Наука није исто што и религија.
Општепозната истина
Премиса не мора посебно да се доказује ако се ради о тврђењу општепознате и општеприхваћене истине, или: ако тврдњу сви иначе прихватају као истиниту. Такође, премису можемо да прихватимо као истиниту и ако је познато да је велика већина сматра истинитом, а немамо доказе против ње.
Примери: 1. Сви живи људи имају срце. 2. Особа која је под стресом или која је уморна има веће шансе да се разболи. 3. Путовање бициклом је брже од пешачења.
Сведочанство
Од малих ногу се навикавамо да прихватамо нечије сведочанство као истинито – нарочито када нам родитељи говоре шта јесте или није добро или лоше (са или без њиховог личног искуства). Да би сведочанство, односно лично искуство, уопште било основа за подржавање тврдње, оно мора да испуни три захтева:
1. Сведочанство мора да буде разумно, тј. у оквиру општеприхваћених ставова једне заједнице. Од три става: „Ја сам најјачи на свету!“, „Ја сам најјачи у земљи!“ и „Ја сам најјачи у улици!“ само овај последњи звучи довољно разумно, односно не противречи ономе што можемо да прихватимо као могуће лично искуство.
2. Сведочанство мора да долази од особе (или извора) од поверења. Доказане незналице, лажови или лицемери нису основ за поуздано сведочанство. Особе чији је интерес директно повезан са последицама сведочанства такође нису поуздан извор: да бисмо веровали да неки лек заиста нема нежељена дејства, није довољно да верујемо произвођачу који тврди да је спровео низ тестова.
3. Сведочанство мора да буде везано за искуство, односно компетентност. Свако је у праву када говори шта осећа или верује – јер је то очигледно лично искуство. Међутим, када из ограниченог искуства почнемо да уопштавамо, правимо грешку која ће нашу тврдњу учинити неоснованом. Када Петар каже „Сви професори су досадни!“, очигледно је да прелази границе сопственог исксутва: не познаје све професоре, није их све чуо, те његово сведочанство ништа не вреди.
Одговарајући ауторитет
Када су људи експерти у одређеној области, кажемо да имају ауторитет у тој области. На тврдње историчара који дуже време проучава Француску буржоаску револуцију можемо да се ослонимо ако тврди нешто што је везано за његову специјалност. Одговарајући ауторитет, такође, мора да испуни захтеве раније поменуте, у вези са сведочанством. Па ипак, постоје поља истраживања у којима је тешко бити ауторитет: ако филозоф каже да је срећа „трпљење или равнодушност према болу“, ради се о ставу који се тиче личног искуства и тешко га је доказати, и као такав није нужно извор истинитости. Ауторитет није безупитан, и ако тврдња ауторитета противречи неким другим разлозима за прихватање премисе, морамо да га одбацимо или макар оспоримо.
Прихватање премисе привремено
Понекад не можемо да нађемо ни довољно разлога да одбацимо, нити довољно разлога да прихватимо неку тврдњу. У том случају, можемо да је прихватимо привремено – па стога и закључак који из ње следи да прихватимо привремено. У овом случају крећемо од претпоставке – која стога не мора да буде ни истинита, ни неистинита – те прихватамо закључак само зато што нам омогућава да даље настављамо анализу. Ако се у неком тренутку покаже да почетна тврдња није реална, лако ћемо одбацити целокупни аргумент.
Преглед прихватљивих услова:
Премиса једног аргумента јесте прихватљива ако је:
1. подржана претходним аргументом
2. на другом месту утврђена, тј. доказана
3. а приори истинита
4. општепозната истина
5. подржана сведочанством (које мора бити разумно, од особе од поверења и везано за искуство)
6. подржана одговарајућим ауторитетом
и
7. непознато да ли је рационална, али може да се прихвати привремено зарад развијања аргумента.