Најчешће се каже да је логика наука о законима сазнавања истине. То је, наравно, потребно додатно разјаснити, будући да сваки појам у датој дефиницији носи значајни смисао за разумевање логике.
Логика је, прво, наука. То значи да је систематски разрађени систем метода и теорија, који се односи на јасно дефинисан предмет проучавања. Предмет проучавања логике је, наравно, мишљење – односно процес сазнавања и изношења тврдњи. Како систематично приступити самом процесу сазнавања? Управо преко дефинисања правила и метода које ће нас довести до истинитог или исправног закључка. Другим речима, као наука, логика није пуко утврђивање истинитости нечега, већ изношење разлога за прихватање ставова, односно закључка мишљења. Ми ћемо се током обраде предмета логике фокусирати управо на методе, на разлоге.
Друго, логика утврђује законитости – није свако закључивање логичко, нити је све што нам се чини истинитим уједно и логично. У свакодневном говору често изједначавамо појмове „истинито“ и „логично“, иако постоји суштинска разлика: истинит став је став који одговара чињеничном стању, док је логичан онај став до којег смо дошли следећи локичка правила закључивања. Разлика је значајна:
Истинитост и логичност
1) Да је нешто истинито можемо да доказујемо на различите начине, од којих сваки има своје научне и филозофске мањкавости. Конкретно, ако се ослањамо на чула као доказ истинитости, мораћемо да тврдимо и да нам се ноге реално криве када уђемо у воду, или да су Сунце и Месец отприлике исте величине. Очигледно, податке које добијамо од чула морамо да узмемо са добром резервом, јер нас лако преваре. Тврдња да је нешто истинито или да је чињеница захтева систематско проучавање и доказивање, а не позивање на једноставна решења путем ослањања на чула или општеприхваћене ставове. Некада се веровало да је Земља равна плоча и центар постојећег света, или на основу тога што се ослањамо на учења која тако тврде (а која су прихваћена као ауторитативна, дакле на која можемо да се ослонимо, учења која гарантују истинитост) или зато што нам чула не говоре другачије.
2) Такође, следећи формална правила логике ми можемо да дођемо и до ставова који нису „реални“ или „истинити“, односно да закључимо нешто што у потпуности противречи нашим чулима, али следи јасна правила логичког закључивања. Више о разлици између формалне и садржинске логике биће речи касније. За сада је довољно да имамо на уму: правила логике организују наше мишљење у кохерентни (непротивречни) систем правила и ставова.
Па ипак, често се каже да су логичка само она правила која од истинитих полазних ставова (премиса) воде до истинитих закључака. Потребно је да схватимо да истинитост утврђујемо методама које не припадају логици као науци, већ су или део филозофије, или посебних наука. Ако логички закључак противречи ономе што сматрамо „истинитим“, проблем је или у закључивањеу (логици), или у начину доказивања да је нешто истинито (у научној методи, експерименту, односно ослањању на чула или успостављене ауторитете).
Коначно, суштинска разлика између посебних наука и логике је у томе што науке покушавају да утврде шта јесте, односно шта можемо да прихватимо као истинито, док логика покушава да покаже зашто и како нешто можемо да прихватимо као истинито.
Настанак и развој логике
Као наука, логика почиње са античким грчким филозофом Аристотелом (IV век пре нове ере), који први систематски излаже њена правила. Поред тога, као и иначе у развоју било које науке, претходници доприносе развоју методе, а то су у овом случају филозофи Парменид и Зенон, Сократ и Платон. Током средњег века хришћански филозофи даље развијају логику (неки чак покушавајући коришћењем логике да докажу постојање Бога). Коначно, од XIX века долази до убрзаног даљег развоја логике, увођењем прецизно одређених симбола као елемената логичких исказа, што додатно приближава логику математици и посебним наукама. Данас је логика незаобилазна у свим научним истраживањима, док научна достигнућа са своје стране додатно дефинишу шта можемо да прихватимо као истинито, те да уклопимо са логиком.
Појам логике
Видели смо чиме се логика бави, те ће разумевање самог појма сада бити јасније. Логика води порекло од грчког појма „логос“, што се најчешће преводи као реч, рационални говор, односно законитост. Када „логос“ схватимо као науку – у суфиксима појмова као што су биологија или антропологија – ради се управо о рационалном говору, односно представљању законитости. На крају крајева, видели смо да су се логиком у почетку највише бавили филозофски – она је управо једна од филозофских дисцилина, и са историјом филозофије уско је повезана.
Када, дакле, проучавамо логику као предмет у средњој школи, ми ћемо се бавити двема њеним странама: 1) формалним правилима мишљења и закључивања (у првом полугодишту), и 2) методама доласка до истинитог сазнања, односно начинима примене логичких правила у утврђивању чињеница (у другом полугодишту). Смисао и функција логике, такође, добиће посебан значај у следећој години, када се будемо бавили управо филозофијом.