Појам

Именовањем
једне ствари, ситуације или идеје одређеном речју (или низом речи) одређујемо контекст
у којем се ствар налази, наша искуства везана за ту ствар, њене карактеристике
и тако даље. На пимер, под речју “књига” подразумевамо оно што је
истоветно у искуствима различитих људи: да је то предмет сачињен од већег броја
повезаних листова хартије на којима су штампаним знацима изражени извесни
садржаји људске свести у циљу њиховог преношења другим људима.

Истоветни елементи искуства
разних људи под различитим условима које константно везујемо за једну реч чине
одговарајући појам
. Само најелементарнији појмови који се односе на предмете наше
непосредне околине, као што су: кућа, сто, дрво, зид, хлеб, садрже у себи
искључиво искуствене елементе. У обичном животу, поготово у наукама, срећемо се
с појмовима који садрже замишљене облике предмета које никад нисмо искусили. На
пример, појам Земље укључује у себе својство ротирања око Сунца. Међутим, ми
никада нисмо видели да се Земња
окреће око Сунца, ми смо у ствари до овог сазнања дошли размишљањем, на основу неких других појава које смо директно
искусили.

Сви појмови се заснивају на
извесним искуственим елементима који имају друштвени, а не чисто субјективни
карактер
. На
пример, да бисмо дошли до појма тачке, морали смо поћи од обичних предмета које
сви доживљавамо као тродимензионалне, па замислити оно што бисмо добили када
бисмо све димензије предмета смањивали у бесконачност.

Сваки појам, кад је једном
створен и друштвено прихваћен, служи човеку, макар и врло посредно као средство
за остваривање извесних праткичних циљева.
Сваки појам представља мерило за селекцију и
класификацију огромне масе искуствених података с којима се свакодневно
срећемо. Када се једном обољењу већ у почетној фази да тачна дијагноза, то
јест, кад успемо да га подведемо под појам једне одређене болести, стичемо
могућност да предвидимо његов даљи ток и да применимо терапију за коју већ
унапред знамо да има највише изгледа да доведе до излечења. Чак и
најапстрактнији појмови, као на пример појам имагинарног броја, налазе примену
у науци и обезбеђују лакше решавање неких практичних проблема.

Појам је, коначно, мисао о
суштини предмета или појаве, односно мисао о суштинским карактеристикама те
појаве.
Знати
шта један појам означава значи имати јасну представу о ономе што дату појаву
или предмет чини специфичном, другачијом од других, и уједно које су њене
основне карактеристике, као и како би тај појам могао да се доведе у везу са
другим појмовима с којима је близак или којима је супротан.

Образовање појмова

Полазећи
од искуствених садржаја, образујемо појмове низом мисаоних операција, као што
су: упоређивање, идентификовање и разликовање, анализа и синтеза, апстракција и
генерализација.

Упоређивањем предмета уочавамо оно што је у
свима слично.

Анализом рашчлањујемо конкретне
предмете на њихове просте саставне елементе: својства и односе (плаветнило,
тежина, топлота, интелигенција и тако даље).

Овако
растављене карактеристике спајамо у нове целине актом синтезе. На пример, синтезом појединих данас постојећих
карактеристика државе или друштва можемо да добијемо појам државе благостања, чак и ако таква држава (односно тако повезане
карактеристике) још увек реално не постоје.

Идентификовање је уочавање истоветних одлика.
На пример, идентификујемо све биљке извесне врсте као цветнице по томе што све
имају истоветну одлику да се
размножавају помоћу цветова.

Истовремено
и диференцирамо предмете које смо
идентификовали, то јест, уочавамо извесне разлике баш у оним особинама које на
први поглед изгледају идентичне. Међу цветницама разликујемо монокотиледоне и
дикотиледоне биљке. Једном речју, у самој идентичности уочавамо и разлике.
Апсолутне идентичности нема.

Апстракција је издвајање и занемаривање
свих оних особина једне групе предмета које су небитне и које се разликују од
предмета до предмета, а задржавање оног што је истоветно у већини случајева и
што карактерише целу групу. Тако бисмо, на пример, при образовању појма
“човек” занемарили мноштво особина које се разликују од појединца до
појединца: узраст, боју косе или очију, индивидуалне црте карактера,
темперамент итд. Задржали бисмо само опште карактеристике људи, које су нужне у том смислу што их једно живо
биће мора имати, да би се могло сматрати човеком. Такве су одлике: дворукост,
усправан ход, а нарочито способност свесне стваралачке делатности, способност
говора и мишљења, слобода избора.

ГЕнерализација или уопштањање је мисаона радња којом се оне одлике које су
апстраховане на темељу проучавања једног ограниченог броја појединачних
случајева проширују и на све остале појединачне случајеве исте врсте. Тако се у
горњем примеру генерализација при образовању појма “човек” састојала
у проширивању одлика дворукости, усправног хода итд. с оног малог броја људи
које смо имали прилике да посматрамо на све прошле, садашње и будуће људе.

Појам и термин

Речи
не служе само да би се изразиле мисли
и осећања, већ и да би их формирале.
РЕчи омогућују да појединац повеже искуствене елементе које је уочио и речју
обележио у једном тренутку с идентичним елементима које доживљава у неком
каснијем тренутку. Поред тога, речи повезују искуства и мисли појединца с
одговарајућим искуствима и мислима других чланова једне друштвене заједнице.

Према
томе, појмови не постоје као чисте мисли, независно од термина којим су
изражени. Имати један појам значи знати како да у разним ситуацијама прикладно
употребимо одређени термин. На пример, онај коме је познат појам
“правоугаоник” рећи ће за новину, свеску, сто, фудбалско игралиште да
имају облик правоугаоника, а никад то неће рећи за точак, дрво или кључ.
Овладати једним појмом у ствари значи, пре свега, изградити овакве навике, а
потом их постати свестан, моћи их изразити у виду извесних општих правила за
употребу једног термина.

Постоји
и једна битна разлика између термина и појма који он означава. Наиме, појам је
у мањој или већој мери одређен карактером предмета на који се осноди. Појам о
Сунцу мора да одговара одликама Сунца као реалног објекта ако хоћемо да нам
мисли буду истините и да нас ваљано оријентишу у пракси. Међутим, иако појам
мора да буде изражен одређеним термином, тај термин не мора да буде један,
тачно одређени појам. Чињеница постојања различитих језика то најбоље
илуструје: појам оца се различитим терминима означава у различитим језицима.
Штавише, исти појам може да се изрази и другачијим терминима у истој култури
или заједници, али у различитим историјским периодима.

Leave a Reply