Шта је суд
Мишљење се не састоји из простог набрајања појмова, већ из њихових веза и односа. Мисаона радња којом се тврди извесна веза два или више појмова зове се суђење, а мисаони облик који се добија као резултат радње суђења јесте суд. Примери судова би били:
„Трава је зелена”, „Азот је гас”, „Испаравање воде условљава кишу”, „Нови Сад се налази северно од Београда”.
Тек у вези са судом поставља се питање истине. Један појам сам по себи није ни истинит ни лажан. Набрајање појмова такође није ни истинито ни лажно. Само тврђење једне одређене везе међу појмовима може бити истинито или лажно (погрешно). Истинит суд је онај чија веза појмова одговара повезаности самих објективних ствари и својстава на које и се дати појмови односе.
Реченица и исказ, став и суд
Као што је термин језички израз појма, тако је исказ језички израз суда. Исти суд на разним језицима може бити изражен различитим реченицама. Наравно, суд не мора бити обавезно израсен обичним језиком у форми исказа. Речи се могу заменити разним другим симболима, као што је, на пример, случај у математици. Питагорина теорема је суд који се може изразити формулом а2 + b2 = c2.
Исказ треба разликовати од било које реченице. Могуће је направити мноштво реченица које немају никаквог логичког смисла, на пример „Квадрат је укусан”, „месец је део намештаја” итд. Сa логичког становишта они не задовољавају услове да се сматрају смисаоним целинама, јер су састављени од појмова који се на тај начин не могу спајати.
Међутим, чак и међу комбинацијама појмова који имају смисла има их доста које не представљају судове. На пример: „Сумњам да сам добро урадио писмени задатак”, „Сутра треба рано устати”, „Надам се да сте задовољни мојим радом”, „Ко данас није у школи?”, „Будите увек учтиви и љубазни, нарочито према особама које су од вас старије”.
Ниједна од ових реченица није по свом садржају суд, мада све имају смисла, јер начин на који су у њима појмови везани одговара садржају појмова. Ниједна од њих није суд због тога што се њима ништа не тврди, па се према томе не поставља питање истинитости или лажности. Њима се изражавају сумње, наде, потребе, питања, савети и друго. Потребно је зато направити разлику између судова и ставова као форми мишљења и одговарајућу разлику између исказа и реченица као облика језика. Став је свака веза појмова која има смисла. Суд је став којим се нешто тврди и који зато мора бити истинит или лажан.
То значи да је став шири појам: сви судови су ставови, али поред судова има и ставова којима се ништа не тврди и који зато немају истиносну вредност. Таква су сва питања, наређења, изрази страховања, сумње, веровања и надања.
Реченице су било које везе речи које задовољавају одређена граматичка правила и изражавају неке мисли или осећања. Искази су оне реченице које изражавају тврдње које могу бити истините или лажне.
Састав (структура) суда
Дуго је у логици била традиција да се проучавају искључиво такви судови у којима се тврди да неки предмет има неко одређено својство. Такви су судови на пример: „Табла је црна”, „Крин је цвет”, „Ниједан човек није савршен”, „Плућа су орган дисања”. Код свих судова ове врсте уочавамо три саставна елемента: предмет о коме се говори – субјект, оно што се о том предмету говори – неко његово својство, врста којој припада – предикат, и најзад саму везу између субјекта и предиката – копулу „је”, „није”, „су” и „нису”. Према томе, структура оваквих судова може се изразити формулом ,,S je P”.
Актом суђења се истовремено обим појма субјекта укључује под обим појма предиката (предикат је општији и зато ширег обима), а садржај појма предиката се укључује у садржај појма субјекта као једна од његових карактеристика.
Међутим, погрешно би било мислити да ми произвољно било шта укључујемо или искључујемо, придајемо или одричемо. Када је суд истинит, ми њим само констатујемо један однос који објективно постоји, а то је однос појединачног (или посебног) и општег. Оваквим судовима ми утврђујемо да један поједини предмет (или врста предмета) поседује извесно опште својство.
Поред такозваних предикативних судова о којима је досад било речи постоје и многи судови друкчијег састава. Формулом „S je P” не могу се обухватити судови као што су „Краљево је западно од Чачка”, „Цар Душан је владао после Стефана Дечанског”, „Јачина струје директно је сразмерна електромоторној сили, а обрнуто сразмерна укупном отпору кола”; „Први светски рат је проузрокован сукобом великих сила око нове расподеле колонија и тржишта”.
Очигледно је да је у оваквим судовима немогуће пронаћи однос појединачног и општег, односно субјекта и предиката. Њима се, у ствари, изражавају различити други односи међу појмовима. То могу бити просторни односи (бити источно, западно, лево, десно, изнад, испод), временски односи (пре, после, истовремено), односи условљавања и узроковања, једнакости и неједнакости, директне и обрнуте сразмере, родбински односи. Пошто се однос латински каже rеlаtіо, ови судови су релациони.
У ширем смислу овог појма, сви судови, укључујући и предикативне, су релациони, јер се свима њима изражавају односи међу појмовима. Специфичност предикативних судова у томе је што се њима изражава однос појединачног и општег (предмета и његовог својства).
Према томе, општи састав свих судова може се изразити формулом „Појмови A, B, … налазе се у односу R”. Тачкице иза А и В означавају да број појмова може бити произвољно велики. Ако однос R везује само два појма (као код предикативних судова), он је дијадичка релација. Ако однос R везује три појма, онда је он тријадичка релација. На пример: „Загреб се налази између Београда и Љубљане”. Релације с четири термина су тетрадичке, са пет пентадичке, а оне са преко пет термина полиадичке.