Дефиниција

Већ је речено да је у филозофији и другим наукама од суштинске важности разумевање појмова. Дакле, потребно је да појмови буду јасни и недвосмислени, односно да их јасно разликујемо од других појмова. Стога је од кључне важности одредити правила дефинисања и класификовања појмова.

Појам дефиниције

Дефиниција је исказ којим се одређује садржај једног појма.

Примери дефиниција:

„Троугао је површина ограничена са три праве.”

„Филантропија је човекољубље.”

 „Школа је установа која служи образовању и васпитању ученика.”

„Логика је филозофска дисциплина која чини основу развоја научне методологије.”

„Филозофија је наука која је настала из људског чуђења над оним очигледним.”

Као што ћемо видети, ови примери представљају различите врсте и начине дефинисања појма – неки начини могу изгледати боље, прецизније или корисније од других, или у конкретној ситуацији бити примеренији – али свима је заједничко да одређују садржај појмова које дефинишу.

1. Врсте дефиниција

Некада је у логици постојало уверење да дефиниције можемо да делимо на номиналне (лат. nomen – име) и реалне, где би номиналне заправо дефинисале саму реч којом се именује појава, а реалне би говориле о самој ствари (лат. res) на коју се појам односи. Па ипак, све су дефиниције мање-више и номиналне и реалне у том смислу, јер заиста повезују реч и ствар на коју се односе.

Заједничко свим дефиницијама је да је износе оно што је битно, тј. суштинско за појмове које одређују. Сетимо се да је појам мисао о суштинским карактеристикама предмета или појаве, и ако ту формулацију у целини поставимо у дефиницију, дефиниција би била исказ којим се одређује садржај мисли о суштинским карактеристикама предмета или појаве. Дакле, као што се појам тиче једино суштине предмета, тако се и дефиниција тиче једино суштине појма. Суштинске, односно есенцијалне карактеристике појма потребно је раздвојити од небитних или случајних (акцидентних) и у дефинисању не треба користити небитне карактеристике. Оне могу и не морају бити садржај појма, могу бити промењиве за разлику од суштинских и због тога не чине суштину предмета или појаве на коју се појам односи.

Данас се дефиниције најчешће деле у две врсте: емпиријске или лексичке, и нормативне. Емпиријске дефиниције су оне дефиниције које одређују садржај појма на основу његове употребе, односно коришћења (емпирија – искуство), нпр. „демократија је друштвено уређење у којем већина становништва одлучује“, и на тај начин емпиријске дефиниције су уједно и лексичке, јер као да долазе из речника/лексикона.

Па ипак, будући да у свакодневном животу емпиријске дефиниције најчешће као да губе нешто од суштинских карактеристика појма, исте појмове можемо одредити и нормативним дефиницијама. Ако нам, наиме, дефиниција демократије – иако таква да се односи на реално постојећа демократска уређења – ипак звучи недовољно јасно, односно да покрива чак и она уређења која се само формално заснивају на вољи већине, али не садрже механизме да једном исказана воља даље регулише или контролише рад државних органа, изгледа да нам је потребна другачија дефиниција. Нормативна дефиниција ће одредити шта би појам требало да означава, па бисмо, на пример, нормативном дефиницијом одредили демократију као друштвено уређење у којем већина становника одлучује, контролишући друштвене и државне институције, и у којем се одлуке доносе на основу рационалне дебате и слободно.

Да ли такво демократско друштво постоји – посебно је питање, али нормативне дефиниције, дакле, говоре шта би требало да буде одређено појмом, док емпиријске говоре шта тренутно јесте одређено појмом. Самим тим, нормативне више зависе од ставова оног који дефинише, док емпиријске зависе од начина на који онај који дефинише опажа свет, односно на основу њему доступних информација о употреби појма. Нема, дакле, врсте дефиниције која је очигледно и суштински боља од других.

2. Методе дефинисања

У савременој логици познати су многи методи дефинисања и међу њима су следећих пет: 1. метод синонима. 2. аналитички метод. 3. синтетички метол 4. генетички метод и 5, операционални метод.

1. Метод синонима се састоји у изједначавању дефинисане речи с речима чије значење је истоветно, а које је већ претходно познато. Применом овог метода објашњавамо реч филозофија ”као љубав према мудрости“, а реч гносеологија ”као наука о сазнању#. Човеку који не зна француски објашњавамо да реч homme значи човек. Крупан недостатак ове дефиниције је у томе што њом само доводимо у везу једне речи с другима; при том врло мало или нимало сазнајемо о стварима на које се речи односе. Ипак овим методом се бар толико може научити значење једне речи да се могу разумети макар елементарни случајеви њене употребе.

2. За аналитички метод је карактеристично да термин којим означавамо један предмет објашњавамо довођењем у везу с речима које означавају битне одлике тог предмета. Применом овог метода добијамо аналитичке дефиниције као што су: „Човек је дворуко, усправно, свесно живо биће које се у борби са природом служи специјално направљеним оруђима”, „Водоник је гас без боје, укуса и мириса, лако запаљив, 14,44 пута лакши од ваздуха, критична температура износи — 241°C на ваздуху и кисеонику сагори у воду, атомска тежина му је 1, молекуларна тежина 2”. Посебну врсту аналитичке дефиниције представља такозвана карактеристична или специфична дефиниција, која се врши назначавањем најближег вишег рода (ширег појма) и специфичне разлике, то јест својства којим се дата врста предмета разликује од свих других сличних врста. На пример: „Човек је сисар који себи прави оруђа за рад”. „Водоник је хемијски елеменат атомске тежине 1”. Карактеристична дефиниција је веома подесна услед своје сaжeтoсти. Многи логичари су је сматрали најсавршенијим начином одређивања садржаја појма.

3. Синтетички метод се састоји у утврђивању неке константне и нужне релације између објекта означеног дефинисаним термином и неког другог познатог објекта. На пример: „Човек је биће које је себи потчинило сав остали живи свет на земљи”, „Водоник је елемент који сједињен са кисеоником даје воду”. Велика вредност овог метода јесте у томе што је он увек могућ. Овде је, дакле, битно да се одређивање значења не врши навођењем унутрашњих општих одлика већ спољашњих односа према другим предметима. То је известан недостатак овог метода, јер у недостатку знања о битним својствима објекта на који се термин односи може се десити да ми још не будемо сигурни који је то објекат.

4. Генетички метод се састоји у објашњавању начина постанка предмета означеног дефинисаним симболом. На пример: „Човек је сисар који се развио из виших облика антропоида усправљањем на задње удове и употребом оруђа за рад”. „Водоник је лако запаљив гас који се добија електролизом воде“. Главна предност генетичке дефиниције над осталима је у томе што се њом објашњава порекло ствари, тако да на основу ње знамо под којим условима дата ствар може настати.

5. Операционални метод карактерише довођење у везу дефинисаног термина с једним скупом речи којим се описују практичне операције потребне за произвођење, мерење или идентификовање означеног предмета. Примери примене операционалног метода били би следећи: „Време је оно што се мери сатом”, „Хлороводоник је гас који се добија загревањем епрувете у којој се налази кухињска со овлажена концентрованом сумпорном киселином“. Операционалне дефиниције су веома значајне, јер, захваљујући њима, успевамо да повежемо теоријске појмове са праксом. На основу операционалних дефиниција знамо шта треба урадити да бисмо и сами створили или искуствено одредили објекат означен дефинисаним термином.

Различите методе дефинисања треба комбиновати и употребљавати у зависности од наше сврхе. Сваки од њих истиче неку различиту страну значења једног термина.

3. Правила дефинисања

Дефиниција може постићи свој циљ и прецизно одредити садржај једног појма једино ако задовољи ове услове:

А. Појам треба дефинисати појмовима који су већ претходно јасни (евентуално: који су већ претходно дефинисани). У противном, дефиниција је бесциљна. У неким случајевима њом се још више замагљује прави садржај појма; то је тзв. дефиниција obscurun per obscurius (мрачно се одређује помоћу још мрачнијег). Такве дефиниције се често срећу, каткад чак и у науци. Тако је светлост до пре неколико деценија дефинисана као „електромагнетско таласање етра”. Међутим, етар је још нејаснији појам него сама светлост.

Б. Дефиниција не сме бити ни преширока ни преуска. Једна дефиниција је преширока ако не укључује у себе неку од ближих карактеристика појма, тако да постаје неодређена и односи се на шири обим предмета него што је обим дaтoг појма. На пример, преширока би била дефиниција „Квадрат је четвороугао чије су све стране једнаке”. Испуштена је карактеристика да све стране стоје међу собом под углом од 90°. На тај начин квадрат није разграничен од ромба. С друге стране, сувише уска дефиниција садржи и неке јако специфичне карактеристике, које одражавају својства појединих предмета или подгрупа једне групе предмета, а не и групе као целине. Преуска би била следећа дефиниција модерног друштва: „Модерно друштво је индустријско демократско друштво које је настало антифеудалном револуцијом“. Модерно друштво у Британији, САД, Холандији, Француској је заиста настало насилним антифеудалним револуцијама у 17. и 18. веку. Међутим, ненасилни еволутивни процес довео је до формирања модерног друштва у највећем делу Европе, Америке и Аустралије у току 19. и 20. века. Усқа дефиниција модерности онемогућила би да је схватимо у свем богаству њених појавних облика.

В. Дефиниција не сме да се креће у кругу. Кретање у кругу приликом дефинисања настаје онда кад се један појам дефинише другим, а овај је толико нејасан да се може објаснити само помоћу првог. На пример: „величина је све оно што може да се повећа и смањује”, „централно кретање је оно које производи нека централна сила”.

Г. Дефиниција треба да буде прецизна и сажета и да садржи само суштинске карактеристике без ичег описног и појавног. На пример, кад кажемо да су звезде огромна васионска тела, често већа од Сунца, која услед велике раздаљине изгледају као сићушне трепераве тачкице, јасно је да у дефиницији опис како звезде изгледају са Земље није потребан. Исто така, кад кажемо да је Марс планета најближа Земљи, а четврта по удаљености од Сунца, па наводећи њене остале карактеристике, додамо и то да се по његовој површини примећују извесне шаре за које су људи дуго мислили да представљају канале изграђене од стране свесних бића – овај последњи податак би могао и да изостане ако претендујемо да дамо научну дефиницију, а не неко популарно обавештење.

Д. Дефиниција по правилу не треба да садржи негативне одредбе. Негативним одредбама се истиче које карактеристике појам не садржи, а не које садржи, а то је недовољно да би се појам тачно одредио. На пример, дефиниција: „Социјализам је друштво у коме нема експлоатације човека од стране другог човека”, није задовољавајућа, јер се њом премало сазнаје о битним карактеристикама социјалистичког друштвеног уређења.