Анаксимандар је тврдио да у космосу постоји равнотежа између елемената: када један ‘прекорачи’ своје границе – када ојача, када потисне и угрози друге елементе – апејрон се појављује као регулатор, као космички закон, те враћа ствари у изворну равнотежу. Конкретно, када дође до великих пожара, односно када елемент ватре прекорачи своју границу, своје ‘право’, апејрон појачава утицај воде – ватри супротног елемента – како би вратио ватру у равнотежу. Идеја равнотеже и реда није само за Анаксимандра важна, већ и за већину раних филозофа. Па ипак, када је нешто општеприхваћено, увек се више пажње скрене на оног ко се противи таквим идејама. Филозоф Хераклит (на прелазу из VI у V век п.н.е.) управо је таква личност: противећи се већини идеја својих претходника, критикујући ‘велике мисли’ којима су се неуки људи дивили, и данас је један од најчитанијих и најпоштованијих раних филозофа управо зато што представља изузетак у серији филозофа који основни принцип света изједначавају са хармонијом, односно равнотежом.
Проблем са Хераклитом, међутим, лежи у томе што се изражавао углавном кроз афоризме, више пророчки него аргументовано. Стога његове идеје могу да се тумаче различито, иако постоје неке основне интерпретације које сви прихватају. Основна таква идеја је став да светом управља борба супротности, односно да свет постоји кроз ту борбу супротности.
Борба и хармонија, кретање и мировање
Хераклит сматра да је апсолутна хармонија, односно равнотежа, више смрт него живот. Више је услов стагнације, него развоја. Замислите потпуну хармонију – склад свега, без икаквог нарушавања и сукоба; таква хармонија, тврди Хераклит, најбоље може да се опише као смрт – у смрти нема никакве промене, влада потпуна и непомућена равнотежа, мировање. Шта је, онда, живот? Управо кретање, ремећење равнотеже, стална промена. Хераклит, дакле, изједначава кретање и промену са борбом – зато и каже да је борба, сукоб, основа било каквог развоја, настајања или нестајања. Када се ради о природним елементима, то значи да вода и ватра морају стално да се сукобљавају (или ваздух и земља) и да у том сталном сукобу заправо настају сви нама доступни предмети чулног света. Апсолутна хармонија је апсолутно мировање, из којег не може да започне стварање.
Река и проблем суштине
Хераклит је познат по многим афоризмима, између осталог и изјави „све тече“ (грч. panta rei), тј. све се мења. Идеја се, даље, наставља: „Онима који газе у једне исте реке (стално) друга и друга вода притиче“ – што можда звучи дубоко и мудро, али поставља нам један од озбиљнијих проблема филозофије. Наиме, у питању је однос суштине (есенције) и идентитета ствари.
У овом случају основно питање је шта једну реку чини реком? Да ли се ради само о речном кориту, односно о току који почиње извором и завршава ушћем? Или се, можда, суштина реке налази у води која протиче тим коритом? Ако је суштина реке њено корито (друго корито, односно речни ток, у том случају би представља другу реку, по томе их разликујемо), онда заиста можемо да крочимо двапут у исту реку! Но, ако је суштина реке управо вода која протиче, која је дакле увек другачија (у смислу сталних промена које та вода трпи, од таласа до свега што у води плива или плута), онда можемо да тврдимо да увек крочимо у другачију реку сваки пут. Но, да ли такав начин дефинисања суштине реке може да буде опште правило? Да ли можемо једну појаву да дефинишемо само преко њених саставних елемената? Да ли је, онда, „држава“ само збир појединаца; „рубикова коцка“ само спој 27 коцкица различито обојених страна; да ли је „школа“ само скуп учионица, скуп ученика и наставника?
Раније поменута потреба разликовања есенције и акциденције овде долази до изражаја: Хераклит као да тврди да не постоји битна разлика између та два појма; као да је чињеница различитости и сталних промена једина (непромењива) суштина света, док је све оно што се мења увек различито. (Можемо да уведемо и разлику довољан услов / нужан услов: ако је река у коју крочимо сада већ другачија, да ли је довољно да се промени вода која протиче, или је нужно да крочимо у друго речно корито?)
Закон космоса: логос
На тај начин се Хераклит ипак битно приближава ставовима других раних филозофа: он заиста и тврди да светом (и свим променама) управља један космички непромењиви закон, и он га назива логосом. Логос је овде истина света, ред по којем се промене дешавају, зато и каже: „свет је вечно жива ватра, која се са мером пали и са мером гаси“ – пламен је овде метафора вечне промене, а логос је ред, правило, законитост, која „са мером“ управља свим променама. Дакле, и поред тога што га наглашавање борбе супротности чини дуалистом, Хераклит има и ставове који истичу превласт једног принципа: логоса, непромењивог закона промењиве природе.
„Хераклит мрачни“
Управо због оваквог вишесмисленог изражавања, кроз кратке и недоречене афоризме, Хераклита је увек било тешко разумети. Чак је и Сократ касније изјавио: „Оно што сам разумео је изванредно. Оно што нисам разумео можда је исто тако изванредно, али само добар гњурац може да дође до тих дубина.“ Зато су савременици Хераклита звали „мрачни“ – његово учење и није писано за „обичне људе“, јер је Хераклит тврдио да постоји врло мали број људи који разумеју логос, док велика већина никада неће схватити суштину света. Презирао је такве и трудио се да са њима не долази у контакт, па је чак и одбијао учествовање у јавном (политичком) животу – сматрао је да логос руководи и умовима људи, те да је узалудан посао расправљати се са онима којима сам логос није подарио довољно развијени ум.
Проблем методе: двосмисленост и нејасно изражавање
Колико год био значајан и поштован филозоф, Хераклит пати од двосмислености: с циљем или не, изражава се тако да нисмо увек сигурни који је прави смисао онога што каже. Двосмисленост је потребно разликовати од нејасног изражавања. У првом случају, нешто је двосмислено зато што смо свесни могућих интерпретација, али не можемо да нађемо убедљиво оправдање за избор било које од тих интерпретација. Нејасно изражавање, са друге стране, захтева додатно образлагање појмова, јер нам уопште није јасно који би алтернативни начини разумевања уопште долазили у обзир.
Пример двосмислености:
А. Све има узрок.
Изава је двосмислена (заправо, вишесмислена!), јер можемо да је разумемо на различите начине:
А1. Свака појединачна ствар има себи својствени, другачији и јединствени узрок.
А2. Свака појединачна ствар има један, заједнички узрок.
А3. Све ствари, као целина, имају један извор.
Или:
Б. Волим директну комуникацију.
То може да значи макар две различите ствари:
Б1. Волим усмену комуникацију лицем-у-лице. (Дакле, не онлајн комуникацију, на пример.)
Б2. Волим да комуницирам директно са особом, а не преко представника. (Онлајн комуникација је, дакле, сасвим у реду.)
Примери нејасног изражавања:
А. Људи морају да буду бољи! (Како уопште разумети појам „бољи“?)
Б. Не свиђа ми се тај филм. (Шта тачно – радња, глума, сами глумци, камера, порука коју носи…?)
В. Хераклит има ту неку идеју да је све као нека борба. (‘Ту’ је одређено, ‘неку’ је неодређено, ‘као’ значи ‘не баш тако’… шта заправо Хераклит мисли, није нам јасно!) Јасно и недвосмислено изражавање је значајно из два разлога. Прво, ако се изражавамо двосмислено, ризикујемо да нас погрешно разумеју – ако желимо нешто да тврдимо или нудимо аргументацију потребно је да онемогућимо погрешно разумевање колико год можемо. Друго, двосмисленост може да доведе до грешке у закључивању, будући да аргумент понекад може да се прихвати ако је двосмисленост схваћена на један од могућих начина, али може бити одбачен ако је схваћена на други од могућих начина.