Врлина и добро: Платон и Аристотел

Платон: правичност
и делови душе

У свом обимном делу „Држава“, Платон се бави готово свим
могућим питањима – од тираније и демократије, преко феминизма и абортуса,
Хомера и столарства, музичких лествица и геометрије, до бесмртности и живота
после смрти. Па ипак, све те теме налазе се у оквиру основне теме: како би
требало да да водимо свој живот? Какав је живот најбољи? Нарочито: зашто да
живимо праведно ако изгледа као да је неправеднима боље?

Основна тврдња изнета у делу јесте да је правда и
праведност нека врста способности или врлине (Грци користе појам arete) која доноси спој среће, успеха и
задовољства (све су то значења грчког појма eudaimonia);
живећемо добро ако и само ако смо правична особа. Правичност је, по Платоновом
мишљењу, заснована на односу између различитих делова душе појединца, у смислу
да једино особа код које су приоритети постављени како ваља може да се сматра
правичном, односно може да се понаша у складу са врлином. Такође, само таква
особа може да живи живот „пуним плућима“. Аргумент који Платон нуди један је од
најутицајнијих у етици и постаје нарочито значајан када почнемо да сумњамо да
живот награђује врлину, насупрот мани.

Први облик
аргумента

Основна скица аргумента:

Премиса 1. Свака ствар функционише добро ако и само ако
поседује способност или врлину. (Платон даје пример очију: да би обавиле своју
функцију, морају да имају способност да прикажу нашем уму оно што заиста јесте
око нас, другим речима – да би функционисале, не смеју да имају ману – слепило,
на пример.)

Премиса 2. Функција душе је да води живот; односно –
живимо вођени душом. (Платон користи аналогију између очију и душе.)

Закључак 1. Човек живи добро ако и само ако његова душа
поседује врлину, тј. способност.

Премиса 3. Правичност је врлина душе.

Закључак 2. Човек живи добро ако и само ако је правичан.
(На основу Закључка 1 и Премисе 3.)

Премиса 4. Човек који живи добро је срећан; човек који
живи лоше је несрећан.

Закључак 3. Правична особа живи срећно, неправична особа
живи несрећно. (На основу Закључка 2 и Премисе 4.)

Наравно, могли бисмо да приговоримо Платону да греши у
Премиси 2 – можда још нешто управља нашим животом, на пример тело, страсти? У премисама
3 и 4, такође, можемо да нађемо проблеме: и стога је већи део „Државе“ Платон и
посветио доказивању да је добро уређена душа она у којој сваки њен део зна
своју функцију и држи се своје улоге. (Види у претходној лекцији:) Можемо, на
пример, да утолимо жеђ (страст, која је по Платоновом мишљењу увек ниже у
хијерархији од воље или ума) пијући пиће које ће нам шкодити, чак и ако знамо
да ћемо се осећати лоше касније. Међутим, функција ума је да одлучује – ако он
попусти пред страстима, ако страсти почну да управљају душом, имаћемо болесну
душу, те нећемо бити срећни.

Други облик
аргумента

Првобитни аргумент, проширен да би обухватио и поделу душе,
можемо да представимо овако:

Премиса 1. Функција душе је да управља животом.

Премиса 2. Живот се састоји од потенцијално противречних
активности.

Закључак 1. Душа понекад предузима противречне
активности.

Премиса 3. Све што предузима потенцијално противречне
активности састављено је од делова.

Закључак 2. Душа је састављена од делова.

Премиса 4. Све што је састављено од делова функционише
добро једино ако се сваки део посвећује једино својој активности.

Закључак 3. Душа функционише добро једино ако сваки њен
део врши само своју активност.

Премиса 5. Правичност је бављење оним што је наше, а не
оним што је туђе.

Закључак 4. Душа функционише добро једино ако је
правична.

Закључак 5. Човек живи добро једино ако је правичан.

Премиса 6. Човек који живи добро је срећан; човек који
живи лоше је несрећан.

Закључак 6. Правична особа живи срећно, неправична особа
живи несрећно.

Метода: објективно/субјективно, thin/thick (танак/дубок,
слаб/јак…?)

Аристотел о
правичности и врлини: златна средина

Као и Платон, Аристотел је сматрао да је правичност
одлика душе, односно да је исто што и врлина. Међутим, за разлику од Платоновог
инсистирања на сагласју етике са метафизиком, односно врлине са савршенством
које се налази у свету идеја, Аристотел – као и у политичкој филозофији – у
етици жели да нађе одговоре у свакодневном животу, који мора да укључује и
чулност и уживање, а не само тежњу савршенству (идејама).

Шта је, дакле, правичност и врлина за Аристотела?
Укратко: бирање „златне средине“ између две крајности. Аристотел каже да о
врлинама размишљамо погрешно у свакодневном животу и говору; навикли смо да
врлину схватамо као супротност мани, али ако боље анализирамо разлику између
врлине и мане, схватићемо да је такво разумевање погрешно. Наиме, ако на пример
говоримо о храбрости као врлини, вероватно бисмо рекли да је супротност,
односно мана – кукавичлук. Међутим, Аристотел жели да разумемо која је разлика
између ове две особине. По његовом мишљењу, кукавичлук је претерана
прорачунатост: кукавица сувише размишља пре сваке активности и плаши се да било
шта уради зато што лако може да замисли лоше последице поступка. Ако је то
кукавичлук, супротност – храброст – морала би да буде потпуни изостанак
прорачунатости. Но, Аристотел каже да је то нешто друге, не храброст –
изостанак прорачунатости и обазривости је – луда или неразумна смелост! Луд је
онај ратник који у рату крене на нешријатеља неразмишљајући ни о чему, који
није стога ни опасности свестан, и зато и не разуме ризик који је укључен.
Дакле, супротност једној мани је друга мана, а не врлина! Храброст је између
две мане – кукавичлука и луде смелости – храбар човек прорачунава и анализира,
и због тога је свестан и опасности и ризика активности, али одлучује да преузме
одговорност и ухвати се у коштац са проблемима.

Исто важи, на пример, и за великодушност – то је врлина
која се налази између две мане: шкртости и расипништва. По аналогији,
правичност би онда била између две крајности: добити више него што се
заслужује, и добити мање него што се заслужује.

Елементи методе:
субјективно/објективно

Платонов и Аристотелов покушај разумевања врлине и среће,
исправног и доброг живота, у великој мери се ослања на разумевање разлике
између субјективног и објективног. Субјективно је оно што зависи од посматрача,
од онога који мисли или говори, те стога кажемо да је субјективни угао гледања,
или субјективни став, увек ослоњен на личне интересе, предрасуде или одређену
културу. Са друге стране, објективно је оно што не зависи од посматрача, што
припада самом објекту (посматрања) и што стога не зависи ни од наших ставова,
убеђења или културе.

Као одговор на питање „шта је врлина?“ можемо да понудимо
мноштво субјективних одговора, и сви они зависе од наших личних интересе и
погледа на свет; можемо, стога, да кажемо: „врлина је она способност која нам
помаже да се добро снађемо у животу, радећи мало, а добијајући много!“ или
„врлина је знати добро слагати, преварити, и не бити ухваћен“. Но, на тај начин
једино исказујемо свој поглед на свет и своје жеље, а не – рекли би Платон и
Аристотел – оно што сам појам врлине заиста и садржи.

Објективни угао гледања морао би, дакле, да захтева једно
„измештање“ из личног става, напуштање позиције посматрача и неку врсту
„урањања“ у сам објекат проучавања. Да ли је могуће напустити сопствене ставове
када размишљамо о неком проблему? Један број филозофа сматра да то није могуће
– они тврде да је једино могуће постићи неку врсту „интерсубјективности“ –
узајамног разумевања и слагања субјективних ставова. Па ипак, то није
објективност, већ само мноштво истих субјективних доживљаја.

Елементи методе:
слаб/јак појам

У савременој филозофији уведена је разлика између
„слабих“ и „јаких“ етичких ставова, односно појмова, иако је тај проблем
постојао од почетака филозофије. „Слаби“ појмови у етици су они појмови који су
сувише општи, којима недостаје конкретност и прецизност. Такви су, на пример,
појмови „добро“, „лоше“, „исправно“, „погрешно“ – све њих је додатно потребно
објашњавати сваки пут када наиђемо на саговорника који се или не слаже са нама,
или му није јасно шта тачно желимо да кажемо. Ако кажемо „потребно је да се
увећава добро у овом свету“, ради се о слабом појму, јер ништа прецизно нисмо
рекли, позив је сувише уопштен.

Са друге стране, „јаки“ појмови у етици су они појмови
који можда нису до детаља разрађени или увек јасни, ако чији нам је смисао
много јаснији пре било каквог додатног разјашњавања. Такав је, на пример, појам
„захвалности“ или „превртљивости“ – ако за Јована кажу да је захвална или
превртљива особа, много боље ћемо разумети смисао појмова, него ако неко
једноставно и слабо каже „Јован је добра особа“ или „Јован је лоша особа“.

Разлику и употребу слабих и јаких појмова у етици
налазимо у ставовима попут: „Еутаназија није морално оправдана, зато што је
одузимање људског живота увек погрешно“. Потребно је објаснити шта значи
„погрешно“ или „неоправдано“, а за такво објашњење такође морамо добро да
прецизирамо и разумемо и појмове „исправно“ и „убиство“. Општеприхваћена или
уобичајена схватања овде неће помоћи.

Коначно, разлика између слабих и јаких појмова није као
разлика између две стране новчића – разлика је много мање јасна и дефинисана;
боље је ту разлику разумети као две крајности на истој линији – појмови су увек
мање или више слаби, односно јаки.

Leave a Reply