Врлина и добро: хеленистичка учења

  • by

Велики антички филозофи, попут Питагоре, Платона и Аристотела, оснивали су школе у којима су е проучавале најзначајније науке и вештине тог периода. Након смрти својих оснивача, ове школе су настављале са даљом специјализацијом знања, услед чега су постале основни центри за стицање свих посебних знања.

Са друге стране, Александар Македонски и Римско Царство нарушили су политички живот грчког полиса тако што су га освајањем сјединили са осталим градовима у велика царства. Први пут је грчки полис заиста изгледао премало у односу на прва царства, и грчки грађани полако губе старе

идентитете које је одржавала традиција. Мала самодовољна заједница више није могла да буде идеал, и филозофија је остала једина наука која је могла да ухвати корак са општим трендом: питања политичког и етичког живота сада су практично морала да буду формулисана на општи начин, управо како је филозофија радила.

Филозофске школе су у овом периоду нужно скренуле фокус интересовања са метафизике на практични етички живот, док су нови филозофи покушавали да формулишу најопштији и најкориснији одговор на питање како живети. Иако је током хеленистичког периода филозофија наставила да се бави свим питањима којима се и раније бавила, ипак је етика дошла у први план и представљала основну разлику између учења нових филозофа.

Најважније етичке школе овог периода биле су: епикурејство, стоицизам, скептицизам и новоплатонизам.

Епикурејство

Ова филозофска школа је добила назив по свом оснивачу Епикуру. Основни морални захтев који пред појединца ставља епикурејизам је потрага за смисленим индивидуалним животом. Епикур је одбацивао свако сујеверје и појам неизбежне судбине, па чак и страх од богова или смрти.

Суштина епикерејске етике је у достизању стања тзв. атараксије – одсуства немира. За Епикурово учење се први пут везао појам хедонизма, уживања у чулним задовољствима, али је његово учење пре свега наглашавало одсуство било чега што може да нам помути душевни мир, а много мање уживање. Такође, избегавање бола и принцип постизања задовољства имали су за циљ живот уобличен по начелима мудрости. Мудри живот подразумева избегавање физичког и душевног бола, и захтева проналажење мере у свему чему се индивидуа посвећује. Претеривање у било којој мери представља супротност врлини: оно наноси штету души зато што је тера на претерану активност. Циљ епикурејства, атараксија, представља други назив за самодовољност – индивидуа мора да научи да постигне мир са самом собом, ван сваког политичког (друштвеног) живота, и да победи своје страсти.

Стоицизам

Епикурејски принцип атараксије заправо претпоставља одређену ‘природну повезаност’ између света и човека, јер човек у свету може да пронађе своје место и живи избегавајући немир и бол, пратећи законе мудрости и самодовољности. Стоицизам, са друге стране, прилази проблему на сасвим супротан начин: свет и човек су у одређеном смислу у сталном сукобу: тај сукоб је судбински заснован, и сви немири и бол на који наилазимо део су наше судбине. Сходно томе, стоицизам нас наводи да прихватимо судбину – потребно је да постигнемо неосетљивост (на грчком: апатија) на све невоље на које наилазимо.

Овоземаљска уживања и страсти, на пример, представљају само обману – својој судбини не можемо да умакнемо и само бисмо се заваравали када бисмо тежили атараксији. Са друге стране, и бесмртност је само пуко обећање: живот који сада живимо морамо да проживимо без обзира на оно што после долази. Да бисмо успели да преживимо, принцип самоодржања постаје кључан, и стоици сматрају да ћемо у томе најбоље успети ако тежимо моралној разборитости, умерености, храбрости и праведности. За стоике је, више него за све друге античке филозофе, филозофија заправо начин живота.

Скептицизам

(Грч. skepsis – сумња.) За разлику од свих претходних филозофа, скептици су сматрали да знање не само да је релативно, већ и да је немогуће дати сигуран одоговор на било које питање. Најчешће су формулисали, попут Зенона, парадоксе који су указивали на немогућност извесности тврдње, а најпознатији такав парадокс је изјава: “Крићанин каже да су сви Крићани лажови”. Такве формулације искључују могућност разрешења, због чега скептици закључују да ништа стварно не може да се тврди.

У складу не само са варљивошћу нашег знања, него пре свега са немогућношћу спознавања истине, скептици су сматрали да је за душевни мир неопходно уздржавати се од доношења судова. Исто важи и за метафизику: између онога што је биће и онога што нам је чулима доступно постоји провалија коју не можемо да пређемо ни чулима, ни умом, и све судове треба оставити

недореченим.

Новоплатонизам

Најпознатији настављач Платоновог учења у хеленистичком периоду био је Плотин, иако се целокупни новоплатонизам у значајној мери удаљио од оригиналног учења Платона. Плотин је учио да је Бог несводив и недељив на појединачно, тј. да је Бог Једно које је негација мноштва и

које је прво. Све остало настаје само “исијавањем” из Бога, из Једног, и стога је све што је створено заправо увек ниже од Бога. Најближе Богу је ум, односно Платонов свет идеја, а најдаље се налази материја. Па ипак, управо зато што потичу и исијавају из Једног, и идеје и материја теже поновном сједињавању са својим извором, односно теже повратку.

У складу са тим, Плотин је сматрао да је етичко питање којем човек мора да се посвети управо трагање за својим правим пореклом. Зато је и највиши умни задатак човека да спозна да потиче од Бога и да сталним чишћењем душе од свега чулног достигне позицију чистог духовног, односно да се сједини са Богом. Такво учење које тежи брисању личног у сједињавању са Богом представља основу многих каснијих хришћанских мистичких учења, као и будизма.

Метода: редукција

Редукција је свођење комплексног на једноставно, односно великог броја података или квалитета на један, основни. Током историје, појам ‘редукционизам’ задобио је негативан предзнак, у смислу да многи филозофи не прихватају такав приступ јер тврде да се ради о неоснованом и недоволјно аргументованом поједностављивању. Па ипак, сама метода је одувек присутна у филозофији и науци, те представља један од најчешћих приступа током антике, средњег века и модерног доба.

У природним наукама налазимо редукционизам готово свуда. Најједноставнији пример је свођење свих карактеристика воде на молекуларни ниво, где имамо једино H2O молекуле који се крећу, те се и кључање или залеђивање воде једноставније објашњава преко убрзаног или успореног кретања молекула. Што се филозофије тиче, метафизичке идеје античке грчке у великој мери су редукционистичке: Талес, Анаксимен и Анаксимандар, на пример, своде свеукупност промена и разлика у чулном свету на један основни прицип (било да је у питању вода, ваздух или апејрон). Такође, када проучавамо сложене појмове, као што је знање, редукционизам је користан за откривање карактеристика тог појма. Тако смо знање и дефинисали једноставно као оправдано истинито веровање.

Хеленистички филозофи у етици приступају редукционистички: сложеност појмова ‘среће’ или ‘врлине’ своде на јасније и једноставније појмове: чулног уживања, апатије или уздржавања од суђења, тј. изношења прецизних ставова.

Leave a Reply