Схоластичка филозофија

Средњевековна хришћанска филозофија развијала се, након оснивања Цркве, на различите начине на истоку и на западу. Источна Црква је – у традицији Римског Царства од године – уско била везана за државу и њене потребе, док је Црква на западу, међутим, од самог настанка била одвојена од државе, иако је често пута улазила у државне послове или државни интереси у црквене послове. Са друге
стране, цела западна Европа је провела средњи век (од V до IX века) у стању релативног хаоса и узастопних ратова.

Такозвани „мрачни“ средњи век представљао је период у којем је култура на Западу назадовала чак до предантичког стања: иста судбина је задесила и филозофију. Па ипак, управо су хришћански теолози и мислиоци одржали филозофију, иако у прилично измењеном облику, све до поновне обнове свих
наука у раној ренесанси.

Значајна промена у филозофији током средњег века било је што је филозофија по први пут систематски и доктринарно подучавана – више није истраживана као у антици, већ је била канонизована и дефинисана тако да одговара потребама
доказивања хришћанских Истина, те је морала да се преноси једино као готово знање, као знање које више не оставља простора за питања и критику. Сам назив схоластичка значи ‘учитељска’ – схоластичка филозофија је филозофија коју предају учитељи, по тачно одређеном програму са одређеним нагласцима у проучавању.

Однос ума и вере. Циљ западне хришћанске теологије био је да на неки начин ‘измири’ ум и веру, односно ауторитет разума и рационалног закључивања са ауторитетом божанског откровења. Основна идеја је била да један ауторитет није супротстављен другом и да је могуће наћи узајамну везу. Ауторитет црквених отаца прихваћен је, пре свега, јер је заснован на исправном размишљању, а у случајевима када није било сагласности ума и вере, теолози су предузимали додатне напоре и истраживања како би разумски разрешили проблеме.

Нарочито је значајно да је – услед одређене слободе црквеног школства од државних интереса – постојала могућност да се разне хришћанске Истине дефинишу и образложе на различите начине. Мноштво схоластичких филозофа имало је своје начине интерпретирања хришћанске метафизике, иако су сви прихватали Свето Писмо за полазиште. У том покушају да измире ум и веру, многи од њих конструисали су филозофскоцкрвене системе који су деловали сувише компликовано и противречно, будући да је циљ био што рационалније објашњавање појмова вере – нечега што је излазило из оквира рационалног мишљења. Многе од тих противречности и компликовани језик објашњавања касније су модерни нецрквени филозофи исмевали. У сваком случају, ипак је
покушај измирења вере и ума омогућио какво-такво одржање филозофских тема и приступа.

Проблем ‘универзалија’. Универзалије су, другим речима, општи појмови, односно идеје. Будући да сазнање кроз дефинисање и објашњавање нужно барата општим појмовима, један од основних задатака сваке филозофије је да објасни свој приступ сазнању (своју епистемологију) и своје схватање општих појмова. Схоластички филозофи су за те појмове користили назив ‘универзалије’, вођени Аристотеловим схватањем и одређењем ‘категорија’. Основна питања универзалија, односно општих појмова, су:

а) Да ли општи појмови постоје у природи, или само у нашем
уму?
б) Ако постоје самостално, да ли су телесни или не?
ц) Да ли постоје одвојено од чулних објеката или су засновани
на њима и у њима се остварују?

У схоластичкој филозофији одговори на ова питања формулисани су кроз два правца мишљења: реализам и номинализам.

Реализам. Универзалије постоје реално, као посебне супстанције и узрок свега појединачног.

1.1. Екстремни реализам. Оно што је опште постоји пре и независно од било чега појединачног (слично Платоновим идејама). Штавише, што је нешто општије – то је и реалније. Сходно томе, најреалнији је Бог – и један од схоластичара доказује да Бог постоји управо анализом појма: ако је Бог савршен, немогуће је да не садржи и предикат постојања, те је стога логично закључити да Бог постоји. Када не би постојао, не би био савршен, односно појам му не би одговарао.

1.2. Умерени реализам. Умерени реализам, будући да дели исту основу, слаже са са екстремним реализмом око питања постојања појмова. Међутим, овај приступ не жели да направи тако радикалну провалију између света идеја и појавног света, те закључује да се појмови (универзалије, идеје) опредмећују, тј. отелотворују у појединачним, чулним објектима.

Номинализам. Реално је само оно што је појединачно, а појмови немају реалну егзистенцију већ представљају само заједничко име за низ сличних предмета.

2.1. Екстремни номинализам. Потпуно супротно екстремном реализму, екстремни номинализам једноставно тврди да постоји само но што је појединачно, а да су сви појмови и идеје само ствар ума, односно да немају никакво постојање и да представљају само „празан глас“ који ми везујемо за одређене ствари. Реалност припада објектима, а не идејама.

2.2. Умерени номинализам. По схватању умереног номинализма, појмови ипак имају одређено постојање – али као објекти нашег ума. Универзалије нису ни „празан глас“ ни сама ствар, већ постоје само ако их ум схвата, а у уму оне обухватају, повезују и организују појединачне предмете. Без појмова ни само предмети не би могли да се разликују и класификују.

Након поделе хришћанске Цркве на Православну и Римокатоличку, Римокатоличка је прогласила номинализам за јерес, тако да је развој схоластичке филозофије од XИ века скоро у потпуности у духу реализма. Међутим, цела схоластика до XИ века ослањала се скоро у потпуности на Платона, док су преводи Аристотелових списа доспели на запад тек доласком Арапа у Шпанију. Управо су Арапи били ти који су не само донели списе, већ и сопствене покушаје верског читања филозофских списа. Током XИИИ века Аристотелово учење полако је потискивало Платоново, а најпознатији схоластички аристотеловац био је Тома Аквински