Иако се реторичка вештина, вештина говорништва, развијала и дефинисала и након Аристотела, ипак је овај грчки филозоф и даље основа свих правила расправљања. Успео је тако јасно и детаљно да опише и објасни многе елементе реторике, да су наредни говорници успевали нове идеје да унесу једино као одговор или критику на оно што је Аристотел утврдио.
Циљеви расправљања
Зашто се, заправо, расправљамо? Шта је циљ расправљања? Аристотел каже јасно: постоје три основна циља сваке расправе, којима можемо да тежимо појединачно или комбиновано:
1. усмеравање емоција
саговорника, односно промена расположења,
2. промена ставова саговорника,
односно убеђивање,
3. навођење на активност, односно
стварање жеље код саговорника да се понаша на одређени начин.
Јасно дефинисање циља расправе омогућава нам да одвојимо битне од небитних аргумената, да спречимо саговорника да „скреће са теме“, и слично. Ако током расправе мењамо циљеве, деловаћемо несигурно, неуверљиво и коначно – нећемо успети.
Проблеми око којих се расправљамо
Иако имамо јасан циљ у расправи, потребно је да се запитамо шта је, заправо, проблем. Имамо, тврди Аристотел, три могућа проблема:
1. кривица – ситуација у којој је
потребно одредити ко је крив, нпр. ко је разбио прозор, ко је предложио
осталима да побегну са часа, ко је управо викнуо на часу. Кривица се тиче прошлости – сагледавамо раније догађаје,
као на суђењу или увиђају, и расподељујемо одговорност. Основни исход: казна
или награда.
2. вредности – ситуација у којој је
потребно усвојити неке вредности, нпр. да ли и какве обавезе мора да има
ученик, да ли је бежање са часова корисно за ученика, да ли је култура и
васпитање неопходно ученику за стицање знања. Вредности се тичу садашњости – позивамо се на уврежени
морал или правила, сукобљавамо различита мишљења о томе шта је исправно.
Основни исход: сагласност или разилажење.
3. избор – ситуација у којој је потребно направити избор. нпр. да ли побећи са овог или следећег часа, да ли рећи родитељима за недовољну оцену, да ли се надаље дружити са особом која нас је изневерила. Избор се тиче будућности – одлучујемо шта ћемо радити у будућности, односно која су наша очекивања. Основни исход: обећање или очекивање.
Реторика заснована на вредностима може лако да доведе до оштрог сукоба, јер је много теже променити ставове људи него натерати их на неку активност. Зато је реторика избора, односно будућности, поље на којем имамо највише шанси да убедимо друге. У одређеном смислу, можемо рећи да је реторика кривице једнака судској расправи, реторика вредности племенској, а реторика избора политичкој расправи.
Врсте аргумената у расправи
И овде нам Аристотел јасно каже: три су основна типа аргумената у расправи:
1. аргумент карактера – ethos. Аргумент карактера се ослања на вашу личност, репутацију, могућност да вам верују или се ослоне на вас. Публика чешће прихвата говор човека у којег имају поверења, него истинит говор. Основно питање: Да ли ће ми веровати?
Да бисте звучали убедљиво, најважније је да ваш саговорник или публика препознају вашу:
1. врлину – саговорник мора да мисли да имате исте
вредносне ставове
2. практичну мудрост – чини се као да увек знате шта је потребно да се уради
3. безинтересност – изгледа као да су интереси саговорника једино што вас
занима.
Помаже и да повремено покажете неку слабост – нарочито ону коју има и ваш саговорник – како бисте му изгледали ‘ближи’. Етос је ефикаснији ако постигнемо да се саговорник осећа као да припадамо истој ‘групи’ или ‘страни’ – није потребно да заиста припадамо истој групи – већ једино да одајемо такав утисак, користећи “ми“ и „нас“, уместо „ја“ и „мене“. Саговорника или публику ћете лакше навести да верује да имате практичну мудрост ако се позовите се на своје искуство. Важно је напоменути: не хвалите себе као особу, већ помените своја дела, свој успех у претходним активностима! Коначно, заузмите средњу позицију. Бићемо убедљивији ако се саговорнику учини да наш став није далеко од његовог, односно ако наш предлог није екстреман.
2. аргумент логике – logos. Аргумент
логике је рационални аргумент, који се ослања не само на оно што је истинито
или логично, већ и на оно што саговорник или публика мисле да је истинито или логично. Основно питање: Да ли је оно што
говорим смислено?
Аргумент логике није брутална сила коју користимо против саговорника: ради се о мноштву суптилних метода, изградњи аргумента који звучи логично и смислено. Рационални аргументи одговарају расправи са рационалним особама: стога ћете тешко успети логиком да убедите особу која је у том тренутку вођена емоцијом, афектима. Такође, разрада аргумената захтева време (ако је компликованији проблем), те је најбоље имати унапред идеју шта може супарник да вам приговори, како бисте кратко и јасно побили његове аргументе. Дугачке рационалне расправе су заморне за публику (ако је имате поред себе), те је и стање публике оно што може да вам каже да ли се исплати детаљно развијати рационалну аргументацију. Како да убедите саговорника да приступате безинтересно? Најједноставније је следеће: оклевајте када се ради о подржавању нечега што вам очигледно иде у корист, или се понашајте као да невољно долазите до закључка који вам је, заправо, у интересу; понашајте се као да предлог који заступате погађа вас лично, односно наноси вам штету.
3. аргумент емоције – pathos. Аргумент емоције покушава да открије и искористи емоције публике, усмеравајући их или дефинишући тако да одговара говорнику. Основно питање: Како да их заинтересујем за оно што желим (да постигнем)?
Изазивање смеха, беса или осећања припадности најчешћи су ефекти патетичног приступа (дакле, приступа који инсистира на патосу, на осећањима). Смех се лако изазива шалама, али иако хумор подиже наш углед, он не нааводи саговорника на активност – човек који се забавља једно жели да настави да се забавља! Изазивање беса, односно љутње, најбрже се постиже када саговорника или публику убедимо да их неко омаловажава или понижава – то може да потакне на активност, иако само привремену (док се емоције не стишају). Коначно, осећај припадности групи један је од најчешћих покретача на активност: овај осећај се постиже указивањем на успехе других, када се саговорник или публика осете да следи понижење, па се потруде (кроз такмичарски дух!) да ураде нешто што ће их представити бољим него ‘другу’ групу. Основно правило патоса и призивања емоција: никада не најављујте која емоција долази, никада је не именујте!
Неки реторички трикови и маневри
1. Ако се супротна страна не слаже, дај јој за право и позови је да се сложите око потребних измена твог аргумента. На тај начин – наизглед повлачећи се, можеш даљу расправу да наведеш на говор о твом аргументу, односно да преузмеш иницијативу и заправо делимично разоружаш противника могућности да говори о својим идејама.
2. Када излажеш аргумент или критику, можеш да користиш и трик наглашавања онога што долази: “Али то није све! Поред тога имамо и…”, као и “Не само да је њихов став нелогичан, већ…”. На тај начин скрећеш пажњу публике на оно што следи у аргументу.
3. Када се нуде примери, добро је користити оне о којима и супротна страна има неки став (како не би рекли да је пример неважан!), а најбоље оне који на неки начин укључују део њихових идеја (како би се и сами делимично сложили са оним што је наведено у примеру).
4. Ако је сигурно да се публика слаже са твојим ставом (аплаудирајући, климајући главама, смешећи се итд.) покушајте још више да их приближите свом ставу: “А шта бисте тек рекли на…” – и понудите идеју/пример са којим ће се такође сложити, односно након које ће публика још више да се веже за ваше идеје.
5. Ако је публика активна у изражавању става о ономе што говориш и што говори супротна страна, ослони се на тај став – а не на став противника. Другим речима, циљ није да противник призна да је погрешио, да није у праву и слично, већ да публика промени свој став, односно да у очима публике твој аргумент буде јачи.
6. Унапред размисли које аргументе супротна страна може да користи, и разлисли како можеш да им се супротставиш. Такође, на неке контра-аргументе вреди наизглед пристати, али их уклопити у сопствени став и на тај начин разоружати саговорника. Ако унапред уклопиш у свој аргумент одговоре на потенцијална неслагања са друге стране, публици ће звучати извесније да можеш да изађеш на крај са свим критикама.
7. Покушај да откријеш у аргументу супротне стране да ли говори о кривици (одговорности), вредностима или избору: сходно томе одреди у којем ћеш времену изнети свој аргумент. Такође, ако други бркају теме и времена (нпр. говорећи о кривици у будућности, вредностима у прошлости итд.) можеш да критикујеш и њихов неспретан приступ. Наравно, не наседај на скретање са онога што ти желиш да нагласиш: “Али ако тако урадимо, опет ће неко бити крив за…” – супротна страна покушава да те врати на тему кривице, али ти мораш да останеш на теми избора ако је то део твог аргумента.
8. Вредности, односно ставове, најтеже је изменити. Зато покушај да препознаш од којих вредности супротна страна никада неће одустати и не троши енергију у расправи са таквим ставовима – уместо тога се фокусирај на прошлост или будућност (одговорност или избор).
9. У току расправе, пренаглашавање (односно карикирање) ставова супротне стране може да их учини смешним: “Интернет омогућава толико злоупотреба да је корист од коришћења незнатна…” – “Наравно, наравно, најбоље би било да забранимо употребу интернета и да платимо 4000 динара да бисмо се видели и причали са пријатељем из Новог Сада!”
10. Говорник не би требало да показује незнање или неспретност у закључивању, али понекад је врло корисно да наступи као да тек поставља питање и наглас размишља о одговору: на тај начин се приближава публици – јер ни публика неће увек имати спреман одговор, а уз то ће се лакше идентификовати са неким ко очигледно размишља, а не представља се као свезнајућ.
11. Важан реторички трик је: изгледати као да не користиш трикове! Публика не воли неког ко је увек у праву, ко увек зна шта да каже – потребно је понекад наступати као да тек долазимо до идеје/формулације, као да на нешто нисмо раније мислили али сад смо се сетили, итд. Повремене кратке паузе помажу да публика стекне тај утисак. Потребно је, међутим, да речено након паузе буде значајније од претходног – зато своје најјаче аргументе започињи мање самоуверено.
12. Не бој се публике или говора пред мноштвом људи: покушај да искористиш свој осећај нелагодности као средство да их приволиш својим идејама – почни расправу можда мало тише, па постепено говори гласније; нашали се на свој рачун; покушај да наведеш публику да се поистовети са твојом искреношћу и спонтаношћу – чак и ако ће за тренутак твој аргумент бити лошије представљен.
13. Сходно томе, када се ослањамо на емоције публике како бисмо задобили њену пажњу, најлакше је ослонити се на проблеме, односно болне емоције – у развијању сопственог аргумента користи примере које знаш да публика познаје и чије последице жели да измени. Примери онога што публици годи најбољи су за крај, када је потребно још једном потврдити снагу аргумента.
14. Појмови су врло значајни у аргументу јер носе додатно емотивно значење. Ако супротна страна у критици твог става користи појмове који изазивају негативне емоције, покушај да редефинишеш појам у смеру позитивније емоције. На пример, када друга страна каже: “Нико не сме да ми забрани да кажем шта хоћу на Интернету!”, можеш да одговориш редефинисањем појма ‘забране’: “Ако ‘забрана’ на Интернету значи да ћемо то напокон почети да говоримо на правом месту, а не само онлајн, онда нека буде по твом: остаћемо хероји онлајн, а кукавице у животу!”
15. Посебно је значајно да се не наступа увек негативно према саговорнику: уместо “Не, не!” боље је рећи “Да, наравно, и зато…” те направити иронични коментар или довести став саговорника до апсурда. У неким случајевима је корисно и одговорити питањем, како бисмо другу страну навели да сама дође до крајњих (и можда за публику неприхватљивих!) последица свог става.