Проблем зла

  • by

У свету је било и има много примера зла: сетимо се само Холокауста или Пол Потових масакра у Камбоџи – људи повређују једни друге из најразноврснијих разлога. Такође, ту је и друга врста зла: природне или такозване метафизичке катастрофе – земљотрес, болест, глад, цунами… Наравно, природне катастрофе имају природне узроке, којима људи могу да допринесу незнањем или намером. ‘Зло’ можда није најбољи појам у овом контексту, јер сугерише да се ради о намери, али у конктесту филозофије религије сасвим је извесно да можемо да поставимо питање: зашто би Бог, који је створио и воли људе, допустио да се дешавају таква зла? Питање је у филозофији познато као ‘проблем зла’. Проучићемо неколико покуашаја разрешења овог проблема, као и критике понуђених решења.

Свеци и хероји

Аргумент за. Неки тврде да, иако постојање зла само по себи није добро, јесте оправдано зато што доводи до виших моралних вредности. Без сиромаштва и болести, на пример, Мајка Тереза не би достигла висине моралне чистоте и доброте помажући оне којима је помоћ потребна. Без ратова, мучења, злочина, не би било светаца и хероја – због постојања зла ове моралне величине и могу да се појаве.

Аргумент против. Прво, обим и интензитет патње надилази све оквире: зар је заиста потребно толико зла да би се обезбедили услови за морално узвишена дела? На пример, зар је заиста потребно да милиони људи пати и умире у нацистичким концентрационим логорима? Поред тога, много је патње коју нико не примећује, која пролази незабележено (на пример, насиље у породици) – на који начин таква патња омогућава уздизање светаца или хероја? Друго, није сасвим очигледно да је свет у којем постоји оволико зла пожељнији од света у којем би мање зла значило и мање светаца и хероја. Да ли је поента да имамо више светаца, или да имамо мање зла?

Аналогија са уметничким делом

Аргумент за. Други могући аргумент за постојање зла јесте да постоји аналогија између света и уметничког дела. На пример, свеукупна хармонија и квалитет композиције укључује и дисоналитет, дисхармонију, која се убрзо у самој композицији разрешава; такође, слике често садрже велике тамне регије, заједно са светлим. Исто, дакле, може да важи и за свет: постојање зла доприноси хармонији или лепоти света.

Аргумент против. Прво, у то је заиста тешко поверовати. На пример, како бисмо могли да докажемо да погибије младих у ратовима заиста доприносе свеопштој хармонији? Са друге стране, ако једино Бог може да разуме да је постојање зла у одређеном смислу ‘добро’ (корисно), онда се ради о појму добра које је ван људског домашаја, те је овај аргумент тешко представљати из људског угла. Друго, неки тврде да би Бог који дозвољава зло из чисто естетских разлога (омогућавање лепоте и доброте света у контрасту према злу) био више садиста него сведобро божанство – те аргумент о аналогији са уметнчким делом више одговара критичарима божјег постојања, него верницима.

Слободна воља

Аргумент за. Најзначајнији покушај решавања проблема зла јесте одбрана постојања слободне воље: Бог је људима дао слободу да бирају шта ће чинити. Без слободне воље, тврди овај аргумент, били бисмо попут робота или аутомата – без могућности избора. Стога је очекивана последица слободе воље да смо способни да чинимо зло, иначе то не би била слободна воља. Други смисао овог аргумента јесте да је боље имати свет у којем слободна воља доводи до зла, него свет у којем постоје само програмирани роботи који увек чине ‘добро’, али ток доброг и нису свесни зато што су програмирани.

Аргументи против. Постоји више одговора на овај аргумент:

1. Две претпоставке. Као што је речено, аргумент слободне воље претпоставља да је боље да имамо могућност зла, него да немамо слободну вољу, односно да будемо роботи. Да ли је заиста тако? Услед велике патње, неко би сигурно сматрао да је боље да смо сви програмирани да чинимо добро. Такође, да ли је Бог могао да створи програмирана бића који би чинила једино добро, али која би искрено веровала да имају слободну вољу? Не би ли то спречило појаву зла, а у исто време обезбедило да се људи осећају ‘слободним’? Друго, постоје научници и теоретичари који сматрају да не постоји убедљив доказ да заиста и имамо слободну вољу – свака наша активност јесте производ претходних, има своје узроке, те кажу да је тешко тврдити да се ради о заиста слободном избору активности. Па ипак, ваља признати да већина филозофа заиста сматра да је слободна воља суштинска људска карактеристика.

2. Слободна воља, али без зла. Ако је Бог свемоћан, могао би да створи свет у којем има слободне воље, али нема зла: није тешко замислити да слободна воља не значи нужно и бирање, односно чињење зла. Међутим, ако би свет био на тај начин створен (уређен), неко би могао да тврди да је „слободна“ немогућност бирања зла ипак нека врста ограничавања слободе. То је, међутим, отворено питање.

3. Без слободне воље, без зла. Коначно, како би изгледао свет у којем је Бог створио човека без слободне воље, увек „програмираног“ да мисли и чини добро? Зло би, несумњиво, било елиминисано. Но, противници оваквог аргумента би рекли да је слободна воља ипак основа разумевања појма ‘доброг’ и ‘исправног’, јер ако смо програмирани да чинимо само добро, не бисмо знали зашто је то ‘боље’ од зла – не бисмо ни имали могућност поређења, те не бисмо били искрено добри (већ једино програмирани). Па ипак, у оваквом одговору налази се један специфичан став: аргумент (постојања) слободне воље је пре свега психолошки аргумент – људима не прија идеја да су програмирани.

4. Слободна воља не објашњава природно зло. Најоштрија критика аргумента слободне воље јесте да њено постојање не објашњава и не оправдава постојање природног зла, односно катастрофа: земљотреса, болести, вулканских ерупција, итд. Иако људи својим понашањем могу да појачају ефекте природних катастрофа, или чак да их директно изазову, несумњиво је да постоје катастрофе које нису људско дело.

Један од могућих одговора јесте да су падом (из Раја, односно оглушавањем о божју заповест) Адам и Ева кажњени најразноврснијим проблемима, па између осталог и природним катастрофама. Тако би сви људи увек били одговорни не само за зло у свету, него и за грешке својих предака. Међутим, овакав одговор могу да прихвате једино они који већ прихватају постојање јудео-хришћанског Бога.