Проблем истине и привида

Након Парменидовог излагања теорије о бићу, ниједан грчки
филозоф није могао да остане равнодушан према проблемима и решењима које је
овај први логичар покренуо. Међу најпознатијим филозофима периода након
Парменида налазе се Емпедокле, Анаксагора и такозвани атомисти. Сви су они
покушавали да на неки начин „измире“ Парменидову логику и чулно искуство,
незадовољно тако великом провалијом коју је створио између „реалности“ и
„чулног искуства“. За савремену науку најзначајнија су учења атомиста – Леукипа
и Демокрита. О учењу Леукипа (V век пре нове ере) знамо врло мало, и тешко је
разликовати шта су изворно његове идеје, а шта припада раду његовог ученика
Демокрита (друга половина V и почетак IV века п.н.е.).

Учење о атомима

Основни Демокритов став је да материја није бесконачно
дељива. Није нам позната његова оригинална аргументација, али Аристотел наводи
да је Демокрит размишљао отприлике овако: ако материју поделимо (уситнимо) до
крајњих граница, могућа су само два резултата; прво, ако и оно најситније има
неку величину, могуће га је даље делити, те стога нисмо дошли до крајњих
граница дељивости; друго, ако смо материју у потпуности уситнили, до делова
који немају величину, онда је немогуће да од тих делова настане било шта што
има величину – сабирање честица које немају величину нећемо добити величину!
Стога, морамо да закључимо да је материја коначно дељива, односно да мора да
постоје честице које даље не можемо да делимо. Те честице су најситније и
Демокрит их назива атомима (грчки „atomos“ управо и значи „недељив“).

За разлику од Парменида, Демокрит не само да је тврдио да
је материја дељива, већ и да празан простор (што би Парменид назвао „небићем“)
постоји. Атоми се управо вечно крећу кроз празан простор, сударају и спајају на
одређено време. Сталним сударањем и састављањем/растављањем настају објекти
који су нашим чулима доступни – будући да сами атоми нису.

Демокрит
стога наглашава оштри контраст између стварности и онога што опажамо. По
његовом мишљењу, једино су атоми и празнина реалност, док нам чула дају само
оно што нам се чини да јесте. Да би показао како чулни опажај не може да
досегне истину о стварима, Демокрит указује на међусобну противречност података
које нам чула дају. Болестан и здрав човек не слажу се око укуса хране, људи и
животиње такође, а чак и једном једином човеку чулни опажај може давати
различите податке у различитим тренуцима. Ако ја тврдим да је ватар хладан, а
ти да је топао, Демокрит би рекао да обојица грешимо: опажај води једино
веровањима, али не и истини – у стварности постоје само атоми и празнина.

Платон: алегорија о пећини

Сликовит
пример разлике између реалности и чулног опажаја даје касније и велики грчки
филозоф Платон, у делу „Држава“. Пример је познат под називом „алегорија о
пећини“ – Платон нас позива да замислимо да људи живе у пећини, приковани
ланцима тако да не могу да се помере или окрену главе; даље иза њих гори ватра,
док између пролазе други људи који носе различите предмете. Све што ови
приковани људи виде су сенке ствари – реални предмети им нису доступни.
Међутим, пошто немају никакву представу о стварима чију сенку виде, ови људи су
убеђени да су сенке највиша реалност, односно не разумеју да је оно што опажају
само манифестација нечег дубљег, изворног. Ако би се, којим чудом, неко од њих
ослободио ланаца и видео реалне предмете, можда чак и ван пећине – на дневној
светлости – увидео би колико су сви живели у заблуди. Па ипак, када би покушао
другима да објасни шта је реално, нико му не би веровао, зато што би то значило
да је целокупно наше схватање света погрешно. Задатак филозофа је, каже Платон,
управо да објасни људима шта је истинито, а шта само привид истине, односно
илузија.

Теорије истине

Често
говоримо да је нешто истинито или неистинито, али је врло тешко дефинисати шта
један став треба да задовољи да би био истинит. Кроз историју филозофије и посебних
наука развијено је много теорија, често међусобно искључивих и супротстављених,
а и дан-данас је тешко јасно и прецизно дефинисати услове истинитости. Међутим,
постоје четири најчешће прихватане теорије, чија је комбинација основа за
рационално тврђење истине:

1) Теорија кореспондентности

Прва
озбиљна теорија истине, теорија кореспондентности, каже да је истинито оно што
одговара реалности. Рећи да човек X има 20 година истинито је само ако он
заиста има толико година; исказ „Активно учествовање на часу гарантује високу
оцену“ истинито је само ако активност заиста доноси високу оцену. Наизглед, то
је све јасно и непроблематично, готово као и наше свакодневно схватање истине.
Па ипак, постоји значајан проблем са овом теоријом. Наиме, постоје искази који
су засновани на чулним опажајима који су погрешни: више од хиљаду година
сматрало се да је планета Земља центар космоса – пуко чулно опажање говорило је
да се цео небески свод окреће око наше планете. Дакле, рећи „небески свод се
окреће око Земље“ одговара (кореспондира) нашем чулном опажају, али истина.
Такође, „2+2=4“ није исказ који директно можемо да докажемо позивањем на чулну
реалност – већ једино на правила математичке операције сабирања.

2) Теорија евидентности

Па ипак,
исказ „2+2=4“ сматрамо истинитим, а тај тип исказа нам је толико убедљиво
истинит да верујемо да није потребно нудити други доказ осим очигледности.
Теорија евидентности се заснива управо на таквом приступу истини: истинито је оно
што је очигледно (евидентно). На пример: два је веће него један, један предмет
не може у исто време и да има и да нема неку карактеристику, и слично. Проблем
је, међутим, у томе што је очигледност везана за оног ко опажа или размишља:
ако се ради о другој особи или култури, нешто друго може бити очигледно, а наш
став можда и очигледно неистинит! У нама најближој геометрији (Еуклидовој)
сасвим је евидентно (очигледно) да се две паралелне праве никада не секу, док у
геометрији закривљеног простора то није тачно. Такође, оно што је за тебе
очигледна разлика између црвене и зелене боје – није за далтонисту.

3) Теорија кохерентности

Проблем
субјективности решава теорија кохерентности: истинито је оно што је у складу са
раније прихваћеним ставовима (ранијим „истинама“). У том смислу, ако један став
не противречи оном што од раније сматрамо истинитим, односно ако су његове
последице такође прихватљиве унутар система веровања који имамо, онда ће тај
став бити истинит. Но, ни ова теорија није без проблема. Могуће је конструисати
кохерентне системе ставова и веровања који су заправо – погрешни, односно
неистинити, због тога што још увек немамо довољно знања: такав је припер управо
веровање да је Земља центар космоса. Са друге стране, и параноидна особа има
кохерентан систем веровања: очекивања и страхови које осећа заиста су у складу
са системом „истина“ који је особа изградила. Сама кохерентност, дакле, није
довољан услов истинитости.

4) Теорија верификације

Теорија
верификације додаје неопходно: истинит је онај став који може да се провери
(верификује). Са једне стране, емпиризам (сетите се одређења емпиризма као
филозофског правца у епистемологији!) доказ налази у чулном искуству („продужено
конзумирање наркотика ствара зависност“ – искуствено проверено), те се ради о
ослањању на теорију верификације. Са друге стране имамо прагматизам (о којем ће
више бити речено касније) који истиче практичну употребу или последице ставова:
ако због веровања да је Земља округла ипак кренемо на путовање око света (попут
морепловца Магелана) и вратимо се у град из којег смо кренули, наше веровање је
заправо било истинито – зато што је имало практичну последицу, односно
употребу. Док емпиризам наглашава чулно искуство као доказ истинитости,
прагматизам тражи практичне корисне последице једног става да би га сматрао
истинитим. Међутим, и теорија верификације наилази на проблем: практични успех
једног става (или теорије) није нужно доказ истинитости, јер у одређеним
околностима и погрешни ставови могу довести до корисног исхода.

Шта,
дакле, чини један исказ или став истинитим? То ће, очигледно, бити комбинација
ових услова: став је истинит ако одговара реалности, ако је очигледан, ако се
уклапа у раније утврђене истине, и ако може да се провери. Питање је, међутим,
колико уопште има ставова који испуњавају све те услове. Истина је сложена
категорија и због тога је још увек отворено филозофско питање.

Leave a Reply