Парменид из Елеје (данашња јужна Италија) представља директну супротност претходним филозофима: тамо где Талес, Анаксимандар и Анакисмен истичу да све разлике потичу из јединства, Парменид тврди да разлика уопште нема и да је све увек једно и јединствено; када питагорејци наглашавају значај бројева и тиме дељивост простора, Парменид се противи тврдећи да оно што постоји не може имати делове; коначно, док Хераклит верује да разлике и супротности доводе до мењања и настајања, Парменид доказује да промене нису истините, већ само производ наших чулних илузија! Филозофирајући почетком V века пре нове ере, Парменид је и данас сматран једним од најзанимљивијих филозофа, чија се разрада логичке аргументације уједно и хвали и критикује – у сваком случају не оставља равнодушним.
Појам бића и небића
Да бисмо разумели Парменидову филозофију, потребно је корак по корак да уводимо појмове којима барата: систематски приступ је нешто што овог филозофа издваја од претходних и омогућава нам да јасно пратимо след излагања основних идеја. Појам од којег ваља кренути јесте појам бића.
За разлику од претходних филозофа, Парменид неће прво поставити питање како нешто настаје, већ ће прво запитати: да ли нешто уопште постоји? Наравно, сложићемо се са њим: нешто постоји. Оно што постоји сада ће Парменид назвати појмом „биће“. „Биће“ не треба схватити као неко појединачно, живо биће; напротив – „биће“ у Парменидовом смислу јесте све што постоји, дакле оно што су ранији филозофи могли да назову јединством, космосом. Најлакше је појам схватити преко глагола бити – биће је, дакле, оно што „битише“, дакле што постоји.
Са друге стране, појмом „небиће“ означићемо оно што не постоји, што је негација бића. Парменид каже: биће јесте, небиће није. То је, наизглед, врло једноставна, банална истина. Компликовање долази ускоро, али за сада је важно разумети једино да можемо да тврдимо или да постоји нешто, или да постоји ништа. Ово друго, тврдња да ништа постоји, противречна је – „ништа“ је заправо ознака за оно што не постоји, те не можемо тврдити супротно (као што не можемо рећи „плаво је жуто“ – „плаво“ управо и подразумева разлику у односу на „жуто“).
Таутологија и правило непротивречности
Овде морамо да се позабавимо појмовима таутологије и непротивречности, јер су то суштински појмови за разумевање аргументације коју Парменид надаље развија. Таутологија је назив за исказ, став или тврдњу, која је нужно истинита (која не може бити неистинита). Другим речима, рећи да је нешто таутологија, значи тврдити да алтернатива не може никако бити истинита.
Први пример је управо дефиниција разлике између бића и небића: „биће јесте, небиће није“. Логички је немогуће тврдити супротно: да биће није или да небиће јесте, будући да је „биће“ дефинисано као „оно што постоји“, а небиће као „оно што не постоји“. Други примери таутологије (или таутолошких исказа, тврдњи) су: „Неожењени мушкарци немају супруге“, „На раскрсници смеш да скренеш или лево, или десно“, „Ученик који је неоправдано одсуствовао са часа добија неоправдани“ и слично. Формално изражено, таутолошки су искази типа: „А је А“, „или А, или не-А“.
Правило непротивречности, са друге стране, такође представља пример таутологије, али мало сложенији. Наиме, ово правило захтева искључење друге могућности; исказ може бити или истинит, или неистинит, а не и једно и друго заједно. Форма би била: „Не може бити А и не-А“, или краће: „Не(А и не-А)“. Захтевати да искази и мишљење буду непротивречни значи захтевати прецизност и логичку коректност – недопустиво је тврдити да је нешто и истинито и неистинито, и исправно и неисправно, и добро и лоше, и тако даље.
Дакле, логика не дозвољава исказе који су противречни: „Нисам каснио на час, дошао сам само 2 минута касније!“, „Стварно нисам причао н часу; само сам рекао Милици да…“ и слично.
„Исто је мислити и бити“
Парменид даље захтева да се сложимо са њим да постоји знак једнакости између мишљења и постојања: оно што се мисли, постоји. Можемо да замислимо час филозофије, оцену из филозофије, коња или авион – и ту бисмо се сложили, јер све то заиста верујемо да постоји. Проблем је, наизглед, када мислимо нешто што верујемо да не постоји: када на пример замислимо кентаура (пола човек, пола коњ).
Парменид би, међутим, имао спреман одговор: кентаур не постоји као живо биће, али наша мисао заиста има садржај који сматрамо реалним – верујемо да и људи и коњи постоје, те наша замисао кентаура није једнака ономе што никако не постоји, нисмо замислили „небиће“, већ комбинацију онога што заиста постоји (и даље смо „у бићу“)! Са друге стране, чињеница да мисао постоји (све и да се односи на реално непостојећи садржај!) говори у прилог тврдњи да мисао „битише“ (постоји), те је стога мисао увек једнака бићу. Исто је, дакле, мислити и бити.
Карактеристике бића
Какво је, дакле, оно што постоји, какво је то биће? Парменид сада развија аргументацију која је врло прецизна, крајње логична, али која ће довести до закључака који звуче супротно нашем сванодневном искуству.
1. Биће не настаје и не нестаје; оно што постоји је вечно.
Ако би биће имало почетак у времену, ако би дакле постојало време у којем бића не би било – шта би онда постојало? Сетимо се, тврдили смо да нешто постоји, а такође знамо да оно што не постоји (небиће) једноставно и не може да постоји. Шта је, дакле, постојало пре онога што постоји, пре бића? Питање је такво да имамо само један могући одговор: пре бића је морало да постоји нешто другачије од њега, а једино другачије је – небиће. Небиће, међутим, не може да постоји. Дакле: биће нема почетак у времену – одувек постоји.
Исто тако доказује Парменид и да биће не може да престане да постоји. Ако би у неком тренутку престало да постоји, након њега би морало да остане или настане нешто другачије од њега, а једино другачије је небиће. Небиће не може да постоји. Дакле: биће не може да нестане. Биће је временски вечно, без почетка и краја.
2. Биће је непокретно; оно што постоји не може да се креће.
Применимо исту методу доказивања (објаснићемо је детаљније мало касније): шта би било кад би се биће кретало? Претпоставка сваког кретања је подлога или простор кроз који се објекат креће. Ако би се, дакле, биће кретало, морало би да постоји нешто другачије од њега по чему се биће креће. Једино другачије од бића је небиће, а оно не може да постоји. Дакле, биће је непокретно.
3. Биће је недељиво; оно што постоји нема делове.
Ако неки предмет поделимо, шта се налази између тих делова? Можда ваздух, можда неки други предмет (као када хлеб сечемо ножем: између делова хлеба је нож) – свакако између делова мора бити нешто другачије од њих самих. Ако биће делимо, то значи да између тих делова мора бити нешто другачије, дакле – небиће. Оно не постоји, међутим. Дакле, биће не може да се подели, биће нема делове.
4. Биће је непромењиво; оно што постоји не доживљава никакве промене.
Постоји више начина на који ово може да се докаже. Први начин је да кажемо да промена једног предмета, објекта, може доћи или споља, или из самог предмета. Споља бићу не може ништа доћи – јер би то било нешто другачије од бића, дакле небиће, а оно не постоји. Ако бисмо рекли да промена долази изнутра, да се биће „у себи“ мења, онда бисмо тврдили или 1) да разликујемо део који се мења од дела који се не мења, што је неприхватљиво јер смо закључили да биће нема делове, или 2) да се биће у потпуности мења. Међутим, једино у шта биће може да се промени, једино што је другачије од бића, јесте небиће – а оно не може да постоји. Штавише, у замишљеном процесу „нестајања бића“, биће би морало у неком тренутку да има и карактеристике бића и карактеристике небића, а то је противречно. Дакле: биће је непромењиво.
5. Биће је сферичног облика; оно што постоји је слично „добро заокруженој сфери“.
Овде Парменид наизглед прави логичку грешку. Тврди да биће има облик. Рећи да нешто има облик значи „разграничити“ га од нечег другог, јер тамо где сефизички завршава један предмет, почиње други. Шта би, међутим, било изван бића, ако би биће имало физичку границу? Морало би да буде небиће, а оно не може да постоји! Дакле, биће једноставно не сме да буде физички ограничено – морало би да буде безгранично (као Анаксимандров апејрон), односно бесконачно.
Да ли Парменид може да се „спасе“ критике да је направио логичку грешку? Парменид је, као и питагорејци, веровао да оно што постоји може да се дефинише. Дефинисати нешто значи одредити га, а уједно и – ограничити. Дефиниције и служе да бисмо разликовали појаве, да бисмо их „разграничили“. Ако не бисмо могли да их разграничимо, не бисмо ни могли да их дефинишемо као другачије, различите. Биће постоји, мора да може да се одреди, дефинише, те стога Парменид сматра да би морао да му дефинише и облик.
Зашто баш сфера? „Добро заокружена сфера“ (како то Парменид каже) има једну карактеристику коју нема ниједан други облик: све тачке на површини сфере једнако су удаљене од центра. Другим речима, све су исте. Парменид сматра да је то најближе идеји да биће нема делове, да у њему нема никаквих разлика, супротности. Све тачке на површини сфере су једнаке – сфера нема „доле“ или „горе“, сфере нема у једном делу „више“ или „мање“ – она је у свим смеровима иста.
То, ипак, не спашава Парменида. Логички след аргументације би морао да заврши ставом да је биће безгранично. Па ипак, макар разумемо разлоге за „ограничавање“ бића.
6. Све што настаје и нестаје, што се креће, има делове или се мења – није биће.
Ово је коначни закључак са којим многи филозофи и сви људи који тек налете на Парменидову филозофију имају највише проблема. Наиме, ми доживљавамо око нас настајање и нестајање објеката и појава, примећујемо сталне промене у свету око нас, видимо кретање и разликујемо делове – а Парменид тврди да то, једноставно, није логично и није истинито!
Па ипак, не можемо да кажемо да доживљавамо небиће! Сетимо се, небиће не постоји – стога оно не може имати карактеристике, оно не може ни да се мења, ни да се креће итд. – када бисмо могли да наведемо макар једну карактеристику небића, онда би се радило о нечему што постоји, дакле о бићу. Дакле, чула не могу да нам дају слику небића. О чему се онда ради, ако наши опажаји нису истинити?
Паренид каже: ради се о илузији, о нерационалном и нелогичком мишљењу смртника. Све што нам чула дају је илузија (навели смо шта Парменид сматра истинитим), али дакле није потпуна неистина, није небиће. Илузија је управо стање свести: када неистинито сматрамо истинитим, када за непостојеће тврдимо да постоји.
Метода: побијање алтернативе, довођење алтернативе до апсурда
Метода коју Парменид користи у доказивању карактеристика бића је једна од најубедљивијих метода аргументације. Један начин доказивања је да разлоге тражимо у самој тврдњи, а други начин је да докажемо да другачија, противна тврдња (алтернатива) није истинита, односно да је апсурдна. Тако Парменид приступа.
Најлакши начин да алтернативну тврдњу оборимо јесте да покажемо да крши правило непротивречности, односно да покажемо да тврди да нешто уједно и јесте и није, и постоји и не постоји. Тако приступа и Парменид: наводи нас да у неком тренутку тврдимо да постоји и биће и небиће, што је логички неприхватљиво (по дефиницији бића и небића).
Још бољи примери довођења алтернативе до апсурда (свођење на апсурд) видећемо код Парменидовог ученика и следбеника, Зенона из Елеје.