Приказ проблема античке филозофије

  • by

За проучавање историје филозофије од кључног је значаја увид у суштинску повезаност филозофских питања са проблемима историјског тренутка у којем се постављају. Колико год некима данас изгледало да се филозофи баве питањима која немају везе са свакодневним животом, односно чије разрешавање неће променити наш свакодневни живот, заиста би немарно и погрешно било веровати да филозофска питања ‘падају с неба’, односно да настају потпуно независно од савремених проблема. Античка филозофија дакле, као и свака друга, суштински је повезана са променама и проблемима који настају у свакодневним животима људи античке Грчке. Изражавајући проблеме своје епохе, филозофија је увек актуелна – иако можда у контексту школског изучавања изгледа као да почињемо од неважних или већ одавно решених проблема. Нека вас то, ипак, не заварава – у филозофији нема решених питања, филозофирање једино зависи од тога која се питања поново износе на сунце, покренута новим догађајима и променама.

За проблематику, односно скуп питања и проблема античке филозофије, најзначајнија су три процеса, која дефинишу културу античког света од VIII века пре нове ере, до V века нове ере: крах, односно слом митског мишљења, развој полиса, и успон и пад античке грчке демократије.

1. Крах митског мишљења

Хеленски човек је дуго живео ослањајући се на митове предака: свет богова и полубогова је био израз човекове немоћи да овлада силама природе. Међутим, како грчки градови расту и преко колонија долазе у додир са другим народима и њиховим веровањима (већ од VIII, а нарочито током VII и VI века пре нове ере), превласт митског мишљења слаби. Са једне стране, конктакт са другим културама наводи Грке да упоређују своје митове са митовима других, а са друге стране – као директни узрок слабљења митског мишљења – налази се свакидашња потреба да се обуздају силе природе. Архитектонски и грађевински подухвати античке Грчке, убрзани развој прекоморске трговине, израда бродова и ратних справа (и тако даље) не може да се ослања на митове, већ тражи рационално и практично овладавање законитостима природе. Митско мишљење не може да прати овај убрзани развој грчке културе, и долази до краха његове превласти.

Није, стога, никакво чудо што се ‘научници’ овог периода – свесни да природа прати сопствене законитости, а не оно што митови преносе – питају не само како укротити природне силе, већ и које су и какве те силе, одакле потичу, шта их узрокује. Будући да митови нису основа на којој могу да граде рационално сазнање о свету, људи почињу да филозофирају. Први филозофи су управо научници у најширем смислу речи: људи коју покушавају да открију и изразе рационалне законитости природе.

Тај рани период античке грчке филозофије називамо космолошким. У космолошком периоду, дакле, филозофи питају шта је суштина космоса – како свет настаје, по којим правилима функционише, које законитости су у основи постојећег. Другим речима, космолошки период је у највећој мери посвећен метафизичким питањима. Основно метафизичко питање овог периода је питање прапочетка свих ствари.

2. Развој полиса

Полис је већ до V века пре нове ере постао основна друштвена јединица организовања у античкој Грчкој. Уређивање градова-држава, међутим, није ишло глатко: стара земљопоседничка аристократија (чија је моћ, дакле, потицала од великих земљишних поседа и великог броја робова) долази у сукоб са новим сталежима који се боре за своје место под политичким сунцем: богатим трговцима, бродовласницима и занатлијама. Овим све утицајнијим сталежима недостаје политичка моћ и утицај старе аристократије, те сукоб демократских и аристократских струја завршава оснивањем полиса – града-државе у којем сви слободни грађани равноправно учествују у одлучивању.

За ове нове трговце, занатлије итд. најбржи и најлакши начин напредовања у друштвеној хијерархији демократског полиса, било је – говорништво. Такође, и за остале слободне грађане – који нису припадали богатијим сталежима – вештина лепог и убедљивог говора била је пречица до друштвеног угледа. Није чудо, дакле, што се учени људи овог времена посвећују овладавању говорничким вештинама, развијајући правила логичког и рационалног аргументовања и критичког мишљења.

Први међу њима су били филозофи названи софистима, и наравно да су морали да се појаве и филозофи који су вештини говорништва претпоставили достизање врлине. Напредовање у друштвеној хијерархији, без развијања врлина (истинољубивости, поштења, искрености, храбрости…) за ове друге филозофе (међу којима су наутицајнији били Сократ, Платон и Аристотел) представљало је погрешну и узалудну употребу људског ума.

Будући да су сада човек и људске потребе у првом плану, овај нови период развоја филозофије назива се антрополошки период. Основна питања овог периода су: да ли постоји и шта је објективна истина, како се достиже знање, на којим основама (потребама, врлинама…) поставити друштвено/државно уређење, итд.

3. Успон и пад демократије

Током IV века грчки слободни градови падају под власт освајача са севера: Филипа II и Александра Великог и утапају се у велико царство, а касније настављају живот под окриљем римске империје. Од грчке демократије и политичких слобода није остало ништа: некада интензивни политички живот у градској држави сада је замро, а слободни грађанин се претворио у беспомоћног поданика велике светске државе, у којој о свему значајном одлучује дворска елита.

Међутим, овде имамо незапамћени догађај у светској историји: једно друштво у потпуности замире политички, али његова култура постаје основа на којој нова друштва граде сопствене. Зато ово доба и називамо хеленистичким – хеленски обичаји, традиција, наука и филозофија шире се и постају духовно добро свих народа.

Па ипак, филозофија трпи значајне промене: када се политика и јавни политички живот (који је сада недоступан) одваја од етике (живота и врлина појединца), филозофи се ограничавају на једино што је остало грађанима великих држава – питању личне среће. Срећа поједнца не тражи се више у заједници, већ у њему самом; услед тога теоријска интересовања опадају код филозофа и сада се ретко баве истраживањем законитости света и сазнања. Од филозофије се сада очекује да објасни како се постиже лични мир, сигурност и срећа. Ово је хеленистички или хеленистичко-римски период развоја античке грчке филозофије, са којим се грчка филозофија у највећој мери завршава. Наравно, средњевековна филозофија преузима проблеме и идеје античке, али доба утицајних грчких мислилаца престаје, нарочито након V века нове ере. Најзначајније филозофске школе и правци овог периода су стоицизам, хедонизам и скептицизам.

Leave a Reply