Приказ проблема античке филозофије

За проучавање историје филозофије од кључног је значаја
увид у суштинску повезаност филозофских питања са проблемима историјског
тренутка у којем се постављају. Колико год некима данас изгледало да се
филозофи баве питањима која немају везе са свакодневним животом, односно чије
разрешавање неће променити наш свакодневни живот, заиста би немарно и погрешно
било веровати да филозофска питања ‘падају с неба’, односно да настају потпуно
независно од савремених проблема. Античка филозофија дакле, као и свака друга,
суштински је повезана са променама и проблемима који настају у свакодневним
животима људи античке Грчке. Изражавајући проблеме своје епохе, филозофија је
увек актуелна – иако можда у
контексту школског изучавања изгледа као да почињемо од неважних или већ одавно
решених проблема. Нека вас то, ипак, не заварава – у филозофији нема решених
питања, филозофирање једино зависи од тога која се питања поново износе на
сунце, покренута новим догађајима и променама.

За проблематику, односно скуп питања и проблема античке
филозофије, најзначајнија су три процеса, која дефинишу културу античког света
од VIII века пре нове ере, до V века нове ере: крах, односно слом митског
мишљења, развој полиса, и успон и пад античке грчке демократије.

1. Крах митског
мишљења

Хеленски човек је дуго живео ослањајући се на митове
предака: свет богова и полубогова је био израз човекове немоћи да овлада силама
природе. Међутим, како грчки градови расту и преко колонија долазе у додир са
другим народима и њиховим веровањима (већ од VIII, а нарочито током VII и VI
века пре нове ере), превласт митског мишљења слаби. Са једне стране, конктакт
са другим културама наводи Грке да упоређују своје митове са митовима других, а
са друге стране – као директни узрок слабљења митског мишљења – налази се
свакидашња потреба да се обуздају силе природе. Архитектонски и грађевински
подухвати античке Грчке, убрзани развој прекоморске трговине, израда бродова и
ратних справа (и тако даље) не може да се ослања на митове, већ тражи рационално и практично овладавање
законитостима природе
. Митско мишљење не може да прати овај убрзани развој
грчке културе, и долази до краха његове превласти.

Није, стога, никакво чудо што се ‘научници’ овог периода
– свесни да природа прати сопствене законитости, а не оно што митови преносе –
питају не само како укротити природне
силе, већ и које су и какве те силе, одакле потичу, шта их
узрокује. Будући да митови нису основа на којој могу да граде рационално
сазнање о свету, људи почињу да филозофирају.
Први филозофи су управо научници у најширем смислу речи: људи коју покушавају
да открију и изразе рационалне законитости природе.

Тај рани период античке грчке филозофије називамо космолошким. У космолошком периоду,
дакле, филозофи питају шта је суштина космоса – како свет настаје, по којим
правилима функционише, које законитости су у основи постојећег. Другим речима,
космолошки период је у највећој мери посвећен метафизичким питањима. Основно
метафизичко питање овог периода је питање прапочетка свих ствари.

2. Развој полиса

Полис је већ до V века пре нове ере постао основна
друштвена јединица организовања у античкој Грчкој. Уређивање градова-држава,
међутим, није ишло глатко: стара земљопоседничка аристократија (чија је моћ,
дакле, потицала од великих земљишних поседа и великог броја робова) долази у
сукоб са новим сталежима који се боре за своје место под политичким сунцем:
богатим трговцима, бродовласницима и занатлијама. Овим све утицајнијим
сталежима недостаје политичка моћ и утицај старе аристократије, те сукоб
демократских и аристократских струја завршава оснивањем полиса – града-државе у
којем сви слободни грађани равноправно учествују у одлучивању.

За ове нове трговце, занатлије итд. најбржи и најлакши
начин напредовања у друштвеној хијерархији демократског полиса, било је – говорништво.
Такође, и за остале слободне грађане – који нису припадали богатијим сталежима –
вештина лепог и убедљивог говора била је пречица до друштвеног угледа. Није
чудо, дакле, што се учени људи овог времена посвећују овладавању говорничким
вештинама, развијајући правила логичког и рационалног аргументовања и критичког
мишљења.

Први међу њима су били филозофи названи софистима, и
наравно да су морали да се појаве и филозофи који су вештини говорништва
претпоставили достизање врлине. Напредовање у друштвеној хијерархији, без
развијања врлина (истинољубивости, поштења, искрености, храбрости…) за ове
друге филозофе (међу којима су наутицајнији били Сократ, Платон и Аристотел) представљало
је погрешну и узалудну употребу људског ума.

Будући да су сада човек и људске потребе у првом плану,
овај нови период развоја филозофије назива се антрополошки период. Основна питања овог периода су: да ли постоји
и шта је објективна истина, како се достиже знање, на којим основама
(потребама, врлинама…) поставити друштвено/државно уређење, итд.

3. Успон и пад
демократије

Током IV века грчки слободни градови падају под власт
освајача са севера: Филипа II и Александра Великог и утапају се у велико
царство, а касније настављају живот под окриљем римске империје. Од грчке
демократије и политичких слобода није остало ништа: некада интензивни политички
живот у градској држави сада је замро, а слободни грађанин се претворио у
беспомоћног поданика велике светске државе, у којој о свему значајном одлучује
дворска елита.

Међутим, овде имамо незапамћени догађај у светској
историји: једно друштво у потпуности замире политички, али његова култура
постаје основа на којој нова друштва граде сопствене. Зато ово доба и називамо хеленистичким – хеленски обичаји,
традиција, наука и филозофија шире се и постају духовно добро свих народа.

Па ипак, филозофија трпи значајне промене: када се
политика и јавни политички живот (који је сада недоступан) одваја од етике
(живота и врлина појединца), филозофи се ограничавају на једино што је остало
грађанима великих држава – питању личне среће. Срећа поједнца не тражи се више
у заједници, већ у њему самом; услед тога теоријска интересовања опадају код
филозофа и сада се ретко баве истраживањем законитости света и сазнања. Од
филозофије се сада очекује да објасни како се постиже лични мир, сигурност и
срећа.

Ово је хеленистички или хеленистичко-римски
период развоја античке грчке филозофије, са којим се грчка филозофија у
највећој мери завршава. Наравно, средњевековна филозофија преузима проблеме и
идеје античке, али доба утицајних грчких мислилаца престаје, нарочито након V
века нове ере. Најзначајније филозофске школе и правци овог периода су
стоицизам, хедонизам и скептицизам.

Leave a Reply