Иако политичке идеје можемо да нађемо већ код Анаксимандра и Хераклита, тек се Платон и Аристотел систематски баве проблемом друштвеног и државног уређења. Настављајући Сократово инсистирање на јединству истине, знања и врлине, Платон покушава теоријски да конструише савршену државу, док Аристотел – и овде критикујући Платона – истиче да можемо једино да говоримо о реално најбољој држави, али не и савршеној.
Платонова идеја савршене државе
Испитивање настанка и уређења државе служи као лакши приступ анализи правичности која мора да постоји у људској души, сматра Платон: претпоставља да је лакше нешто запазити када је у великом, него када је у малом – правичност у души је у малом, зато се почиње са анализирањем државе, као увећане душе. Ако будемо могли да откријемо шта је правда и правичност у држави, знаћемо да препознамо правду и правичност и у појединцу, тј. души индивидуе.
Платон тврди да држава настаје зато што нико није себи довољан, већ тражи још тога – претпоставка је да су људи по природи одређени да боље раде одређене послове, те је због тога специјализација и подела рада предуслов развоја државе. Платон разликује три основне врсте људи, тј. становника државе: 1) „обичне људе“ – земљораднике, занатлије, итд. 2) чуваре-ратнике и 3) владаре. Док обични људи, произвођачи, обезбеђују држави све потрепштине, чувари одржавају ред и бране произвођаче од спошаљњих непријатеља, а будући да се сви баве послом који најбоље знају да раде, сви ће бити високо умешни. Међутим, ако ће чувари бити као пси – борбени и агресивни – они ће више штетити него користити, зато је потребно да буду васпитавани да буду пријатељи ближњима, а немилосрдни према непријатељима. То ће се учинити пробраним гимнастичким и музичким образовањем и васпитањем. Храброст, разборитост, племенитост итд. су врлине чувара; ритам и хармонија имају посебну улогу у васпитавању јер прожимају душу и узносе је пробраним осећањима. Гимнастичко образовање служу телу, али је неопходна хармонија та два васпитања: пренагљивање у музици створиће млитаво срце и млитавог борца,док ће претеривање у гимнастици створити јаког али неуког и зверског борца. Пошто је најбољи у свом послу онај који је за њега и најпогоднији, то ће владар државе бити из редова чувара. Он не мора да буде стар, али мора да прође низ провера способности и отпорности на пороке, да би заслужио положај владара.
“Комунизам чувара“
Многи историчари филозофије су приметили да у сталежу чувара Платон уводи идеје које ће касније бити назване „комунистичким“. Наиме, чувари немају приватну својину! Ако би били плаћени за свој посао новцем или златом, постали би пуки плаћеници – због тога би држава ризиковала да се на бојном пољу чувари придруже непријатељу који би их платио више. Како, онда, чувари живе? Будући да раде само један посао (као и сви грађани), њихове потребе ће морати да задовоље произвођачи: они ће чуварима бесплатно давати шта је потребно, а чувари ће их штитити. На тај начин Платон жели да створи симбиозу друштвених сталежа: свима је у интересу да буду повезани, да раде једни за друге, због чега држави не треба новац или злато као средство размене. Штавише, ако држава дође до злата (на пример, кроз трговину са другим државама), она све то може да чува и у одсудном тренутку – поткупи непријатељске војнике или купи савезнике! Дакле, овакав „комунизам“ ће државу учинити јединственом и опасном по непријатеље.
Филозофи – владари
Управљање државом би требало препустити филозофима, а они морају бити најбољи чувари, тј. морају да знају због чега су закони исправни, шта значе и како се спроводе, а морају имати и способности чувара закона. Тешко је, наравно, наћи душу која је и склона учењу, и непоколебљива у борби. Филозофи нису непотребни и бескорисни, већ људи не знају да их употребе тако како би били најкориснији, јер се за кормило државе отимају најгори, а не најбољи. Ниједно постојеће државно уређење не погодује развоју филозофа, нити је достојно филозофске природе. Филозофи морају бити приморани да владају, јер је то у интересу свих.
„Феничанска лаж“
Да би људи прихватили да живе у држави са прецизно дефинисаном хијерархијом и поделом задужења, Платон сматра да је потребно увести тзв. „феничанску лаж“, лаж која ће бити понављана деци као да је истинита. Ова лаж, или мит, говориће да су богови душе оних који треба да владају помешали са златом, душе чувара са сребром, а произвођача са гвожђем и бронзом. Свако ће рађати децу сличну себи, али ће се десити и да роди другачију „сорту“, и дете тада заслужује да буде унапређено у ред оних који имају исти метал у својој души.
Правичност државе и правичност за појединца
Држава у којој свако ради посао за који је најбољи, и где су задужења јасна и прецизна, заслужује да се назива мудром, храбром, умереном и правичном. Мудрост се налази код оних који управљају државом, храброст је у сталежу чувара који штите исправно мишљење: оно које су примили васпитањем и образовањем. Умереност, пак, представља могућност да се буде „јачи од самог себе“, а то у једном човеку може бити само ако оно што је најбоље у њему влада над оним што је лошије. У држави има и страсти, склоности, бола итд. али мањина влада промишљено и мудро, те управља тим слабијим делом. За разлику од храбрости и мудрости, умереност се простире кроз целу државу, то је врста хармоније.
Исто важи и за појединца: ако је његова душа уређена као ова држава, и он ће бити правичан. Дакле, сваки део човека мора да врши функцију за коју је намењен. Разумности, тј. умности, припада вођство, зато што је мудра и што се стара о целој души. Воља мора да се покорава уму и да му буде савезник, а то ће се најбоље учинити музичким и гимнастичким образовањем. Тако уређена душа зауздаће пожуду, страст, да се не би губила у чулним уживањима. Врлина за душу је здравље, лепота и снага, а пороци су болест, ружноћа и слабост.
Аристотелово схватање државног уређења
Држава, као и свака друга заједница, постоји ради неког циља. За државу је циљ највише
човеково добро: моралан и умни живот. Само у држави човек може да води добар живот у пуном смислу речи, а пошто је добар живот човекова природна сврха, држава мора да се сматра природном заједницом. Човек је, каже Аристотел, по природи друштвено биће, и онај који је ван друштва/државе – или је звер или бог. Са друге стране, држава је заједница мањих заједница и њено функционисање и уређење важније је од њеног дела; држава је, дакле, важнија од сваке породице и било ког појединца.
За разлику од Платона, Аристотел је више заинтересован за регулисање постојећих друштава и држава, а не за осмишљавање идеалне државе. Због тога и каже да постоји апсолутно најбоље државно уређење, затим уређење које би било најбоље за дате околности (релативно најбоље) и оно које је најбоље према датим условима (реално најбоље). Аристотелов политички реализам се огледа у томе што се увек држи датих околности: баш као и у метафизици, и у политици је потребно имати на уму да оно што је највише и најважније (као биће у метафизици) увек постоји само у конкретним, појединачним ситуацијама и облицима.
Управо због те конкретности морамо да имамо на уму и разлике – разлике пре свега између људи и између мањих заједница које чине државу. Држава која тежи јединству и постане јединствена, престаје да буде држава, управо зато што је држава једно мноштво, мноштво породица и појединаца. Јединство може да настане само од елемената различитих по врсти, стога је спас државе у наизменичној једнакости: не могу сви истовремено да владају, већ у одређеним периодима. Па ипак, и код Аристотела и код Платона то ‘сви’ представља мали број људи.
Док је Платон искључивао демократију као државно уређење и власт стављао у руке најбољим чуварима државе – филозофима, Аристотел је сматрао да од демократије постоје знатно лошија уређења, и да је најбоље уређење оно које обезбеђује општу корист и напредак. У конкретним околностима, различита уређења могу да постигну тај циљ, те је због тога Аристотел истакао да је најважније да државно уређење остане довољно флексибилно да би се прилагођавало промени околности, али не толико флексибилно да би довело до неодговорности и могућности рушења свих институција.
На крају крајева, Аристотел – као и Платон – истиче да је најбоље државно уређење неки облик аристократије, у којој мањина пробраних и способних влада. Међутим, за разлику од Платоновог идеала, Аристотел жели да задржи могућност да остали грађани учествују у спровођењу власти, јер би искључивање масе из политике довело до беса и побуне. Зато грађанима остају функције учествовања у скупштинама и у раду судова, док се врховна власт у највећем броју случајева ограничава на одржавање и спровођење закона. Другим речима, и Аристотел и Платон истичу кључни значај поретка, односно закона, али се разликују у томе што претпостављају различите начине за најбоље одржање поретка.