Често се каже да филозофија почиње чуђењем; чуђењем понекад и над оним што је до малопре изгледало потпуно јасно, смислено и решено. У одређеном смислу, филозоф је као дете: упире прстом у оно што већ уморним родитељима делује неважно и бесмислено; поставља питања која наизглед немају никакву практичну сврху и не доводе до практичне користи. Међутим, пропитујући оно очигледно (у правом смислу: оно што се види), филозоф заправо тражи објашњење, тражи аргумент.
Здрав разум – на који једни друге често позивамо – заснива се на оном непосредном, наивном, чулима доступном. Више верујемо својим чулима него информацијама које добијемо о неком догађају, али филозоф нас подсећа да ни чула нису мерило истине: колико нам се само пута десило да нас чула преваре? Уђемо у воду и видимо да су нам се ноге искривиле; машемо некоме у даљини, па се испостави да је потпуни странац; чујемо звук попут пуцња, али се испостави да је пукла гума, и тако даље. Наравно, некада можемо да ангажујемо више чула, проверимо опажаје које имају други људи у датој ситуацији, или да се ослонимо на претходно знање и искуство („ноге се не криве када уђем у воду!“). Па ипак, без пропитивања и радозналости усмерене на разумевање појава, наша схватања би и даље била заснована на митским представама света.
У време када се филозофија јавља у античкој Грчкој (током VII и VI века пре нове ере), Грци су већ живели у полисима (градовима-државама), поносни на самосталност и самодовољност, нарочито у политичком смислу. У једној организованој заједници од пресудног је значаја разумевање функционисања света: разумети природне и друштвене појаве значи омогућити привредни, технички и научни развој заједнице. Међутим, то је за собом повлачило слабљење митске представе света, а јачање разумске, научне, односно суштински филозофске представе. Ограниченост и немогућност митова да објасне појаве у природи и друштву на начин који погодује даљем развоју организованих људских заједница, полако доводи до сигурне превласти разума, односно рационалности.
Зашто је то важно за филозофију? Рационално мишљење, дакле мишљење засновано на аргументима, захтева пре свега слободу говора и изражавања. Није довољно размишљати слободно у самоћи, између четири зида, већ изаћи у јавност и ухватити се у коштац са другачијим мишљењима, критиковати и бити критикован. Да безупитно следимо ‘старе’ истине, често без икаквог рационалног оправдања, у уверењу да „ако нешто дуго траје, мора бити да је истинито или правилно“ или да „оно што мисли већина мора бити исправно“, онда би митско мишљење и дан-данас било преовлађујуће: све појаве бисмо објашњавали вољом богова или других недостижних и неконтролисаних сила. Јачање потребе за организованим и уређеним животом такође је јачало и потребу за напуштањем митских представа, односно довело је до настанка филозофије.
Међутим, једном када је филозофија баш као дух „изашла из боце“, више је није било могуће вратити у њу: рационална и аргументована анализа стварности и појава света водила је даљем урушавању митске традиције и развоју науке и технике. У окриљу филозофије, појединачне науке полако су кроз историју градиле свој предмет и методе, временом се одвајајући од ње и настављајући истраживањем својих ограничених предмета. Па ипак, филозофија и даље постоји: једино филозофија задржава за свој предмет општост појавног света – рационални аргументи су и даље једини начин да приступимо проучавању свих проблема и питања којима наука и даље не може да се бави (питања почетка, смисла, сврхе света; питања морала и вредности, смисла људског постојања и индивидуалне среће, и тако даље).
Чуђење и тежња ка рационалном објашњењу није, међутим, једноставан посао. Филозофија има и своје ‘мученике’, људе који су главом платили за супротстављање устаљеном поретку и ‘здравом разуму’ – некритичко придржавање навика и традиције врло често са изразитим непријатељством реагује на сваки покушај преиспитивања. Па ипак, филозофија је у основи свих великих достигнућа (нарочито западне) цивилизације, те је изучавање и бављење филозофијом начин да се ова цивилизација разуме и заузме став према могућим путевима њеног даљег развоја.