Питање прапочетка

  • by

Талес: проблем јединства у разлици

Европска метафизика почиње на обалама Егејског мора у VI веку пре нове ере. За зачетника метафизике сматрамо Талеса, рођеног у граду Милет, на егејској обали Мале Азије (данашње Турске). Његов одговор на питање „шта је суштина свега постојећег?“, односно „из чега све настаје?“ једноставан је и гласи – вода је суштина свега.

То заиста звучи сувише једноставно и неразумно: како једна конкретна материја (Грци би рекли – природни елемент) може да буде основа свега? Па ипак, замислите да не знате ништа о науци, о њеним досадашњим сазнањима – како бисте ви објаснили суштину постојећег, не користећи ништа од тих познатих научних сазнања и теорија? За старе Грке, још увек једним делом ослоњене на митове, питање је заправо гласило: који је од познатих природних елемената – ватре, ваздуха, воде, земље – основни, суштински, за постојање свега?

Шта је, дакле, толико значајно у Талесовом одговору? Уопште није важно да ли је све што постоји заиста настало из воде, односно да ли је вода суштина свега постојећег; оно што је Талес схватио је много значајније: постоји суштинска разлика између оног што нам се чини о свету, и онога што свет заиста јесте. Ако се ослонимо на чула (а то је нешто што радимо свакодневно), приметићемо да је свет око нас састављен од најразноврснијих облика, мириса, укуса, боја, материјала итд. Ако нам чула и говоре да је све различито око нас, одакле нам, уопште, идеја да се ради о једном једином свету, о свету у којем све те разлике следе заједничка правила, природне законитости? Замислите како би изгледао свет у којем ником није пало на памет да лед схвати као згуснуту воду, а пару као разређену, односно када бисмо – на пример – и даље мислили да укуса има само онолико колико имамо конкретних врста меса, воћа и поврћа – а да никад не помислимо да нови укуси могу да настану мешањем (кувањем, пржењем) постојећих!

Очигледно, наша чула не могу да нам понуде појам „света“ – свет, као целину, ми не опажамо! Генијалност Талесова, дакле, није у истицању воде као основног принципа, већ у схватању да нешто „држи“ све ствари на окупу, нешто чини суштину постојећег, а није нам тако лако доступно чулима – већ је потребно да ангажујемо ум да бисмо дошли до разумевања. То је проблем такозваног „јединства у разлици“ – шта је суштина света, света као јединства свих ових разлика које нам чула дају. Талес први поставља то питање и зато га сматрамо првим филозофом.

Савремена научна теорија, која замењује Талесове идеје о води једним сложеним системом елемената и субатомских честица, ипак представља наставак истог приступа – покушаја разликовања оног што нам се чини о свету, од оног што свет заиста и јесте. Када једном дођемо до тог питања, пред нама се отвара заиста „нови свет“ – свет који је изнад или у суштини оног што нам се појављује, што нам се чини. То је пуни смисао појма „метафизика“.

Проблем јединства у разлици:

Иако нам чула говоре да је око нас све различито, постоји јединство свих тих ствари, односно нешто што их све држи „на окупу“, подређене истим законитостима природе. Другим речима, оно што нам је чулима доступно није суштина света – сутшина света је у извору свих ствари, у ономе из чега настају и што зато све ствари садрже у себи.

Развој проблема: како из јединства настаје разлика

Немамо довољно сачуваних записа или сведочења о томе како је Талес мислио да из воде настају све остале ствари. Па ипак, један други рани филозоф, који размишља на сличан начин, нуди нам могућу аргументацију. Ради се о Анаксимену (такође из града Милета), који је између осталог тврдио да је основни извор и принцип свега – ваздух. Нема потребе да се задржавамо на овој тврдњи, већ ћемо проучити његову аргументацију.

Када је ваздух у стабилном, непромењеном стању, он је невидљив. Међутим, када почне да се креће и сабија (згушњава) ми видимо да настаје ветар. Даљим згушњавањем ваздуха настаје облак и потом вода. Ако би вода наставила да се згушњава, постала би блато и коначно земља. Са друге стране, ако се ваздух разређује постао би ватра – и тиме имамо опис настанка свих елемената из ваздуха. Занимљиво је да Анаксимен заправо покушава да докаже да промена густине узрокује промену температуре, а промена температуре узрокује стварање других елемената (ватре, воде, земље). Разређени ваздух постаје топлији (ватра), а згуснути ваздух постаје хладнији (ветар, потом вода итд.). Анаксимен даје пример који можемо и сами да проверимо:

Ако скупљених усана дунемо на длан, осетићемо да је дах хладан. Међутим, ако широм отворимо уста и дунемо, дах ће бити топао. Тиме Анаксимен покушава да докаже да промена густине ваздуха узрокује промену температуре. То је први покушај научног објашњења – наивног и сувише једноставног, али ипак битно испред митског мишљења тог времена.

Метод закључивања: аналогија

Метод закључивања на који се Анаксимен и велики број раних филозофа ослања је аналогија. Аналогија, реч грчког порекла, значи „сличност“. Дакле, закључивање по аналогији јесте закључивање по сличности: извођење једног закључка по аналогији значи да два предмета или појаве поредимо на основу неких сличних особина, и због тога трдимо да морају бити слични и по некој другој особини. Основни, односно најчешћи облик закључивања по аналогији је: „као што је X, тако је и Y“, односно „ако (нека особина, карактеристика) важи за X, онда важи и за Y“.

У конкретном примеру Анаксименовог закључивања о начинима настанка других елемената из воде, повлачи се паралела – односно аналогија – између начина на који настају елементи, и начина на који у конкретном примеру температура даха зависи од густине. Као што промена густине даха даје различиту температуру, а и даље се ради о једној истој ствари (даху, односно ваздуху), тако и даља промена густине ваздуха даје различиту температуру и стога нове елементе (ваздух постаје ветар, ветар постаје облак, облак постаје вода, итд.) који су у суштини и даље – ваздух.

Колико је једна аналогија одговарајућа, тј. исправна, можемо да проценимо на основу два фактора: 1) колико две појаве које се пореде имају значајних заједничких одлика и 2) колико две појаве које се пореде имају значајних разлика. Ако појаве имају велики број заједничких одлика, односно ако су заједничке одлике од великог значаја, и ако нема великих или значајних разлика – ради се о „јакој аналогији“. „Слаба аналогија“, са друге стране, јесте аналогија којом поредимо две појаве које имају мало или безначајне сличности, и много или значајних разлика.

Добра страна закључивања по аналогији јесте могућност да нову појаву разумемо као део већ раније познате класе појава – у том случају можемо на нову појаву да применимо оно што знамо о целој класи. Па ипак, лоша страна закључка по аналогији јесте што најчешће није основ за чврст и убедљив доказ: често аналошки закључујемо баш у ситуацијама када нам и нису познате многе сличности и разлике између две појаве које доводимо у везу, а често и нисмо у могућности да откријемо све значајне аспекте две појаве које поредимо.

На пример, стереотипизација припадника других народа или религија представља аналогију која је неодржива: ако на Џона Ленона гледамо кроз стереотип о Енглезима (једина заједничка карактеристика са стереотипом: Ленон јесте Енглез), долазимо до потпуно нетачног закључка да је Џон Ленон био хладан, на дистанци и препотентан.

Други пример: наставник је допустио ученици Јовани да раније оде са часа, а ученику Николи није, те Никола каже: „Како то пуштате њу, а мене не?“ У основи питања је закључак по аналогији: „1. Јована је добила право да напусти час раније (појава са којом поредимо). 2. Јована и Никола су ученици (сличност коју проналазимо). 3. Дакле, и ученик Никола има право да напусти час (закључак по аналогији).“ Оно што оваква аналогија пропушта да узме у обзир су кључне разлике између две појаве: Јована редовно долази на часове, прати и учествује у раду, док Никола редовно изостаје, не прати и не учествује на часу – те је могућност да самостално савлада градиво пропуштеног часа много мања; сходно томе, аналогија не може да се примени.

Метода: аналогија

Закључивање по аналогији је поступак у којем о карактеристикама једне појаве или ствари закључујемо на основу њене сличности са неком другом појавом. Аналогија је убедљивија ако постоји више сличности него разлика између тих појава, односно ако су сличности много значајније од разлика.

Елементи методе: есенција и акциденција

Шта је у ова два примера кључна разлика између упоређених појава? Шта је код Џона Ленона другачије што га не своди на стереотип о Енглезима, односно што Николу не изједначава са Јованом? Одговор се налази у једној од кључних филозофских елемената методе: разлици између есенције и акциденције.

Есенција (суштина) је оно што једну појаву или ствар чини оним што јесте. Есенција је, дакле, карактеристика која се не мења, у којим год стањима да се налази појава или ствар. Познавати есенцију значи имати најбољу дефиницију те појаве или ствари.

Акциденција (мање битна карактеристика, случајна карактеристика) јесте нешто што није од кључног значаја за појаву или ствар, нешто без чега та појава може и што не мења њену суштину – или есенцију.

Другим речима, есенција је оно што се не мења, а акциденција може да се мења или да потпуно нестане, а појава ће остати оно што јесте.

Зашто, дакле Ленон није једнак стереотипу Енглеза? Можемо да одговоримо користећи појмове есенције и акциденције: Ленон је био креативна и емотивна особа, посвећен равноправности и толеранцији између различитих култура и идеја, изражавао је своје ставове без околишања и директно – дакле, сасвим различито од стереотипа о Енглезима; ове карактеристике можемо назвати Леноновом есенцијом – оним што га најбоље описује. Са друге стране, чињеница да јесте био Енглез у овом случају је акциденција – нешто што је неважно за његову суштину.

У случају Јоване и Николе, Јованина есенција у датој ситуацији је била то што је посвећена свом образовању, док је есенција Николина одсуство те посвећености. Чињеница да су обоје ученици (па и истог разреда) њихова је акциденција – нешто што је неважно у датим околностима.

Другим речима, закључивање по аналогији мора да узме у обзир есенцију појава које пореди, а не акциденције. Сами појмови есенција/акциденција биће нам значајни и касније, када будемо говорили о другим методама закључивања, односно аргументовања.

Елементи методе: есенција и акциденција

Есенција је суштина једне ствари или појаве, оно што остаје док се ствар мења. Акциденција је оно што је за ствар мање битно, што може да се мења али што не утиче на есенцију ствари.

Анаксимандар: критика Талесове и Анаксименове аналогије

(Анаксимандар је био Талесов ученик, односно хронолошки филозофија креће од Талеса, преко Анаксимандра до Анаксимена, али сличност Талесовог и Анаксименовог метода дозвољава нам да их групишемо насупрот Анаксимандру, зарад прецизније анализе!)

Анаксимандар је, по свему судећи, био свестан да Талес не узима у обзир разлику између есенције и акциденције. Анаксимандар је расуђивао овако: на основу чега можемо да издвојимо само један елемент (од четири) и тврдимо да је значајнији од других? Ако Талес каже да је вода неопходна свим бићима за живот и развој, ако Анаксимен зна да је и ваздух неопходан – нису ли станиште (земља као елемент) и топлота (ватра) једнако значајни? Овде Анаксимандар такође примењује закључивање по аналогији – ако је вода суштина зато што жива бића не могу без ње, није ли једнако исправно рећи и да је ватра суштина, јер жива бића не могу без топлоте?

Међутим, Анаксимандар много дубље анализира елементе: сви елементи су материја, и ако Талес каже да је оно што је заједничко свим стварима уједно и оно из чега потичу, зар није очигледно да је елементима заједничка управо – материјалност? Материја би тако била есенција елемената, док би њихова конкретна разлика (на пример: течност воде, невидљивост ваздуха, неограниченост пламена, чврстина земље) биле акциденције ове материје, суштине свих елемената.

Шта је, дакле, изворно? Есенција, односно – материја. Али не нека конкретна (неки елемент), већ управо материја као таква – без посебних одређења (акциденција), и због тога та материја није доступна чулима. Елементи јесу доступни чулима или, другим речима: акциденције материје ми опажамо чулима. Материја, извор и основа свега, није доступна чулима. Ту се, дакле, показује да је Анаксимандар у правом смислу речи метафизичар – много више од Талеса и Анаксимена. Шта онда можемо да кажемо о тој првобитној материји из које сви елементи настају? Једино, тврди Анаксимандар, да је безгранична (будући да није одређена, као конкретни елементи). „Апејрон“ (грчка реч за ‘неограничено’) јесте назив који Анаксимандар даје тој првобитној материји.

Leave a Reply