Основни филозофски правци

  • by

Подела филозофских одговора и ‘решења’ (ако у филозофији уопште може да се говори о решењима), уз претходну поделу на дисциплине, додатно олакшава систематизацију филозофских учења. Уз врло мало труда, сусрећући се са новом филозофском идејом, можемо да је класификујемо и тиме разумемо макар основне њене карактеристике. Наравно, класификација никада није апсолутно прецизна, али нам ипак даје могућност да нова сазнања и информације систематизујемо брзо.

Филозофске идеје и одговори су подељени у правце на основу заједничких карактеристика, те у одређеном смислу можемо да говоримо и о ‘филозофским школама мишљења’, ‘филозофским системима’ и слично. Као што ће се видети у називима праваца, суфикс ‘изам’ означава управо то: један мање-више систематски приступ одређеним проблемима, вредностима или питањима. Другим речима, када имамо посла са појмовима који се завршавају на ‘изам’, можемо да будемо сигурни да се ради о правцима, школама мишљења, системима вредности, или пак покретима.

Правце делимо на основу дисциплина којима припадају питања на која филозофи нуде одговоре:

Метафизика

Будући да се ради о дисциплини која се бави проучавањем првих и најважнијих принципа и извора свега постојећег, метафизичке одговоре делимо на два начина: по суштини, квалитету, односно врсти тог првог принципа, и по броју првих принципа.

Подела метафизичких праваца по врсти принципа:

1. Материјализам
Материјализам је филозофски правац који тврди, односно сматра, да је или све што постоји настало из материје, или да једино материја и постоји. У првом случају говоримо о слабој или блажој материјалистичкој тези, а у другом случају – када се тврди да једино материја постоји – говоримо о снажној или оштрој материјалистичкој тези. Пример материјалистичког приступа су рани филозофи античке Грчке: Талес, Анаксимен, као и савременији филозофи попут Карла Маркса.

2. Идеализам (или спиритуализам)
Насупрот материјализму, идеализам је становиште које наглашава идејну, односно духовну суштину свега постојећег. Као и код материјализма, и у идеализму разликујемо слабу и јаку струју: имамо и идеализам који просто тврди да је идеја, односно дух, основа и извор свега постојећег, као и идеализам који инсистира на томе да једино идеје и постоје, да је све ипак само манифестација нематеријалних принципа. Пример идеалистичких филозофија су Платонова теорија идеја или ХЕгелов систем Апсолутног духа.

3. Волунтаризам
Волунтаризам – који нема много присталица, али чије су присталице изузетно значајне у филозофији – јесте филозофско становиште које разумевање и објашњавање стварности заснива на принципу воље. Пример таквог становишта је Шопенхауерова или Ничеова филозофија.

Подела метафизичких праваца по броју принципа:

1. Монизам
Монизам је приступ, односно правац, који тврди да је суштина и извор свега постојећег једна једина ствар (било материјалног или нематеријалног типа). Када Талес каже да је вода основни принцип, онда је очигледно да се ради о материјалистичком монизму: основа свега је материјалног типа, и само је једна. Са друге стране, монотеистичке религије су идеалистичке и монистичке: суштина постојећег је нематеријални Бог, и то један.

2. Дуализам
Насупрот монизму, дуализам тврди да постоје два основна принципа, односно да је суштину постојећег могуће схватити на два начина, на пример као дух и тело. Истакнути представник дуализма је Рене Декарт, који сматра да дух и тело могу независно једно од другог да постоје, односно за дух и тело важе различите законитости.

3. Плурализам
Коначно, када филозоф тврди да постоје три или више основних принципа свега постојећег, ради се о плурализму. На пример, Питагора тврди да је све настало из бројева, односно да бројевима све може да се изрази; сходно томе, са безброј бројева, Питагора је плуралиста у метафизици.

Епистемологија

Када говоримо о сазнању, правци се деле на основу тога на шта се ослањамо када доказујемо да је нешто истинито, односно када питамо за извор сазнања (гарант истинитости), и на основу тога на који начин долазимо до нових сазнања.

Подела праваца по извору сазнања:

1. Рационализам
Рационализам је правац који истиче предност разума, односно логичког и непротивречног мишљења. Истина је, дакле, оно што разум јасно и непротивречно схвата. Ако такви закључци разума противрече лучном искуству, онда је чулни опажај место где смо погрешили. Пример је, поново, Рене Декарт, који покушава рационалном анализом да пропита све своје ставове, како би дошао до несумњивих, потпуно истинитих ставова – без икаквог позивања на чулне опажаје.

2. Емпиризам
Насупрот рационализму, емпиризам тврди да извесна и поуздања сазнања долазе највише од чула, тј. кроз чулно искуство. Ако чулно искуство противречи разумској анализи, по свој прилици грешка настаје у самом разуму, у процесу закључивања, а не на нивоу чулног опажаја. Истакнути представник ове струје је британски филозоф Џон Лок, који каже да у нашој свести, у нашем уму, нема ничега што није дошло ‘споља’, односно из чула.

Подела праваца по начину сазнавања, односно поузданости сазнања:

1. Догматизам
Филозофи који сматрају да о суштини стварности можемо да имамо потпуно поуздано сазнање, стоје на позицијама догматизма. Догматизам у филозофији најчешће полази од неких основних ставова које прихватамо као истините и на основу њих градимо целокупно сазнање, док те основне ставове најчешће не доводимо у питање. Готово сви рани грчки филозофи могли би да се схвате као догматици – они верују не само да је рационално сазнање суштине свега постојећег могуће, већ се ослањају на неке идеје које не доводе у питање, и на њима граде своје схватање света.

2. Скептицизам
Насупрот догматицима, скептици доводе у питање саму могућност поузданог сазнавања света, односно откривања његових ‘истина’. У блажем облику, скептицизам неким филозофима помаже да критичком анализом раније прихваћених ‘истина’ открију грешке или противречности, па да са новим сазнањем наставе даље (као догматици), док неки филозофи (попут старогрчког скептика Пирона) у потпуности негирају могућност сазнања истине, или чак постојање саме истине.

Етика

Када се питамо шта је основни, водећи принцип или циљ људског делања у свакодневном животу, филозофија нуди разноврсне одговоре, од којих већину грубо можемо да сврстамо у три основна правца:

1. Етика врлине
Већ код старих грчких филозофа (попут Сократа и Аристотела) имамо став да је делање у складу са врлином врхунска карактеристика срећног живота, односно живота достојног човека као разумног бића. Добро и врлина нису само неки ‘идеали’ којима треба тежити у свакодневном животу, већ за ове филозофе представљају и одлику рационалног људског ума, који препознаје да истина увек иде у складу са врлином.

2. Етика користи (или последица)
Када делање не процењујемо на основу блискости врлини, односно усклађености са одређеним схватањем врлине, већ на основу последица које доноси – пре свега користи (у најширем смислу) – ради се о етици користи, односно последица. Мотивација је у том случају мање значајна, а последица постаје мерило ‘исправности’ наших поступака. На таквим позицијама стајао је, на пример, филозоф Џон Стјуарт Мил.

3. Етика дужности
Коначно, можемо да поступамо и у складу са дужношћу – када нашим понашањем не руководи очекивање одређених последица (користи), нити испуњавање захтева општеприхваћених врлина. Немачки филозоф Имануел Кант сматрао је да слободни ум – ум који није вођен ‘спољашњим’ утицајима, попут владајућег морала или последица које желимо да постигнемо/избегнемо – може сам себи да постави законитости понашања, и да их следи без обзира на последице.

Постоји, наравно, много више филозофских праваца (реализам, номинализам, ирационализам, интуиционизам, иморализам, нихилизам, детерминизам, индетерминизам, солипсизам, сензуализам, итд.), а овде су наведени само најчешћи и они које је заиста најлакше разумети. Остале правце ћемо упознавати током целе школске године.

Leave a Reply