Основне филозофске дисциплине

  • by

Поменуто је већ да филозофија има дисциплине, поља истраживања која се детаљније баве митом, религијом, науком и уметношћу. Поред тих, филозофију чине и многе друге дисциплине, које се узајамно преплићу и надограђују. Основна подела дисциплина заснива се на разлици предмета, односно проблема, којим се баве. Иако покушава да објасни опште карактеристике стварности, филозофија је кроз историју систематизовала своја достигнућа и методе, уобличавајући истраживање и омогућујући специјализацију чак и унутар сопственог предмета. То је, међутим, и даље отворено питање унутар саме филозофије: да ли се смисао филозофије и могућност разумевања стварности умањује или повећава специјализацијом?

1. Основни проблеми филозофије

Први и основни проблем филозофије је питање бића (грчки: to einai, латински: esse, немачки: das Sein), односно суштине онога што постоји. Питања која детаљније одређују овај проблем су: шта је право биће ствари, односно света као целине, шта узрокује или покреће промене и кретање, зашто нешто постоји и тако даље.

Други је проблем сазнања – испитивање порекла, обима, вредности и граница сазнања. Уз то иду питања шта је уопште сазнање, шта је истина, како се доказује, да ли је сазнању доступно само оно што је чулима доступно или ум може да досегне и другачији садржај и слично.

Наравно, проблеми бића и сазнања су уско повезани – ради се о кругу у којем основне идеје једне области одређују основни начин решавања проблема у другој, и обрнуто. У одређеном смислу, закључци истраживања бића и сазнања укрштају се у питању човека, односно његовог места и улоге у природи, друштву и свету уопште, његовој делатности и мотивима за ту делатност. То је, дакле, треће велико питање филозофије.

2. Подела филозофије на дисциплине

Онтологија (грчки: ontos – бивствујуће, биће) или метафизика (грчки: meta – изнад, иза + physis – природа) проучава суштину постојећег, односно биће.

Теорија сазнања или епистемологија или гносеологија (грчки: episteme/gnosis – сазнање, знање) – проучава могућности, порекло и границе људског сазнања.

Филозофија науке – проучава научне методе и начине доказивања, развијање хипотеза и претпоставке научног истраживања које нису јавно изнете (попут метафизичких или сазнајних претпоставки).

Логика – бави се основним облицима мишљења, односно правилима изградње и дефинисања појмова, судова и закључака.

Етика (грчки: ethos – обичај, навика, карактер) – проучава основе и изворе норми морала, односно вредности и принципе којима се човек руководи у делању, као и сврху и смисао самог делања.

Филозофија политике – проучава и развија појмове и аргументе политичког мишљења; основни проблеми су: слобода, правда, моћ, држава итд.

Аксиологија (грчки: axios – вредан, ваљан) – истражује појам и врсте вредности: моралних, религијских, уметничких, научних, политичких итд.

Естетика (грчки: aistetikos – чулан, опажајан) – дисциплина која проучава уметност, односно испитује шта је лепо и вредно у уметности, као и суштину уметничког стваралаштва и доживљаја уметничког дела.

Филозофска антропологија (грчки: antropos – човек) – дисциплина која пручава човека, тј. могућност одређивања сврхе, суштине и основних одлика специфично људског постојања.

Поред ових дисциплина, постоје и многе друге, новије или мање развијене – али не мање значајне – филозофија природе, филозофија математике, филозофија историје, филозофија језика, филозофија технике, филозофија права итд.

Leave a Reply