Хришћанство је, пре свега, систем веровања, и због тога на први поглед може да звучи парадоксално говорити о хришћанској филозофији. Па ипак, у одређеном смислу није тако: иако се ради о веровању, важно је да је веровање уређено у специфичан систем, а систем може рационално да се проучава и доказује, односно оправдава. Управо је то суштина хришћанске филозофије: изналажење рационалног система оправдања за ирационалну или надрационалну веру.
Хришћанство покушава да измири разум и веру, али због тога и претпоставља да је такво измирење могуће постићи. Иако је хришћанско учење дато у виду објаве, хришћанска филозофија – теологија – покушава да покаже да истине које даје вера нису противне људском разуму, већ да га надилазе. Са друге стране, управо зато што се претпоставља да истина припада објави, теологија сматра да је филозофија само додатак, нека врста алата којим разум барата и којим може да се појасни и дефинише оно што у објави делује неразумљиво. Теологија, дакле, не сматра да филозофско мишљење открива истину – истина је већ дата, односно откривена – филозофија само помаже.
Хришћанство се више показује као етички систем, а мање као свеобухватни метафизички систем; зато није ослоњено на разлагање и разумевање објављене Истине, већ на смернице о исправном вођењу практичног живота унутар грешног света у којем тек треба да се изборимо за искупљење. Тамо где је вера у божанско провиђење и нада у царство небеско принципијелно важнија од разумског увида у истину, логично је да филозофија остане у сенци прописаних, тј. обавезних истина – догми – које морају беспоговорно да се поштују.
Гностици
(Грч. gnosis – сазнање, мудрост, упућеност у свете мистерије.) Гностици су најзначајнији рани хришћански ‘филозофи’. У периоду док још није успостављено званично хришћанско учење, док још нису хијерархијски уређени односи самосталних хришћанских заједница и цркава, тј. у периоду док хришћанство још није било државна религија, гностици су били људи који су кроз хришћанство покушавали да дођу до виших истина, до одређене “духовне зрелости”. Полазећи од Христовог учења и примера, покушавали су да “живе истину Христа”, тј. да воде живот у складу са својом вером.
Међутим, хришћанство – као што је поменуто – још није било канонизовано, тј. учење се заснивало на мноштву разноврсних предања и сећања, као и на различитим тумачењима списа које су рани хришћани узимали за темељ својих веровања. Гностици су на свој начин објашњавали разне моменте старих списа и предања, услед чега су се прилично удаљавали од онога што је већина хришћана истицала као највредније у христовом учењу: појмове љубави, наде и васкрсења. Гностици су наглашавали метафизичке, филозофске и мистичке моменте хришћанства, услед чега су нужно долазили до закључка да није свако у позицији да се нада вечном блаженству: само они који спознају истину, највишу истину.
Па ипак, управо због таквог приступа, различите гностичке хришћанске школе истицале су различите истине, и фанатично се борили за своју верзију истине.
Апологети
Како се хришћанство ширило по Римском Царству, и како су владари схватили да је Царству у распадању потребно ново духовно јединство, дошло је до кључне промене у историји хришћанства. Наиме, римски владари су одлучили да хришћанство озваниче као државну религију: веровање које је истицало везу човека и бога, љубав и праведност, а у сасвим други план стављало државу и свакодневну политику, доживело је суштинску промену. Када је постало институционализовано, хришћанство је морало да започне прво са конституисањем стабилне идеолошке основе: потребно је било да се ускладе разноврсна учења и списи, а нарочито да се спречи утицај и развој гностичких учења која су претила нарушавању јединствености хришћанства као државне религије.
Први званични сабор хришћанске Цркве одржан је 325. године у Никеји, дефинисане су догме и свештеници су напокон могли да наступају са позиција дефинисане религије. Сходно томе, почела је идеолошка борба са свима чије су се хришћанске праксе разликовале од канонизованих, што је пре свега значило – обрачување са гностицима. Хришћани који су наступали са позиција канонизованог учења названи су апологетима (грч. браним, оправдавам), и први су користили филозофска учења као додатак проглашеним истинама.