Метафизичко одређење стварности

  • by

Најутицајнији филозофи античке Грчке – Платон и Аристотел – граде метафизичке системе на које ће се средњовековни хришћански филозофи ослањати наредних две хиљаде година, а који и данас представљају једне од најсистематичнијих и најобухватнијих филозофских система.

Платонова теорија идеја

Платон је од Сократа преузео идеју о апсолутним вредностима, али је то учење разрадио у посебну теорију о идејама. Идеја (грчки: eidos – облик) представља стварност: она је вечна, уједно је и узрок и узор свим стварима које опажамо. За сваку појединачну ствар, као и за сваку групу ствари – било да се ради о предметима које свакодневно користимо, или о питањима врлине, етике итд. – постоји одређена идеја по чијем узору та ствар у нашем искуству постоји. Суштина ствари је, дакле, изражена у идејама; идеје чине посебан свет, доступан једино уму. Са друге стране, ако човек успе да одвоји своје мисли од оног што опажа и ако се посвети том свету идеја, приметиће да су све ствари око њега само бледе копије тих вечних идеја.

Прочитај поново Палтонову алегорију о пећини!

Једна од занимљивих последица ове теорије идеја је и Платонов став према такозваним подражавалачким уметностима, односно уметностима које покушавају да „имитирају“ стварност: нарочито у сликарству, архитектури и песништву. Ако сликам пејзаж, шта ја заправо радим? Платон каже да је природа коју сликам заправо само копија саврешене истине (идеје, односно идеја) те моја слика мора бити – копија копије! Другим речима, подражавалачке уметности, као на пример песник који опева прошле догађаје, само копира копију и тиме се двоструко удаљава од суштине ствари, од идеје!

Платонов аргумент за постојање света идеја

У суштини, Платон уважава ставове и Хераклита и Парменида, али покушава да их измири. Хераклит каже да се свет непрестано мења, док Парменид инсистира да промене не постоје. Платон пита: како је знање уопште могуће? Чињеница је, слаже се он са Хераклитом, да се ствари мењају – али ако се мењају, како можемо тврдити да било шта знамо? Чим утврдимо нешто, то је већ погрешно, јер се објекат или појава о којој говоримо и даље мења! Мора, дакле, постојати нешто непромењиво – као што каже Парменид – јер знање може да се односи једино на оно што је постојано, што опстаје упркос променама. Па ипак, као што је Парменид показао, чулни свет јесте свет у којем постоје једино промене. Другим речима, остаје нам једино да тврдимо да оно непромењиво постоји ван чулног света. Стога Платон каже да је нужно да прихватимо да постој исвет идеја, свет непромењивих истина и суштина, које морају такође бити доступне уму (као извор сазнања).

Разлика између ума и разума

Платон је први који прави разлику између ума и разума: разум је активност ума која је још увек везана за опажајни свет, која почиње и завршава у опажајном свету – попут разних наука које се баве природом и не доводе у питање реалност. Закључци разума уопште не говоре о реалном свету (дакле: о свету идеја), али онај који барата једино разумом никада и неће приметити да не поседује право знање, већ само сенку тог знања. За разлику од разума, тек умом достижемо свет идеја, идеалних облика и узора свега у чулном свету. Такође, када схватимо да је само сенка идеалних вредности и облика, чулни свет ће нам постати нереалан – то је закључак до којег науке не могу да стигну. Филозофија, дакле, за Платона представља најузвишенију активност ума: проналажење вечних идеја. Сви остали људи настављају да живе у пећини!

У Платоновој филозофији на путу до истине користимо се дијалектиком. Будући да се реалност, тј. свет идеја, може спознати једино умом, он каже да је пут сазнања потребно прећи искључиво у уму: ради се о чисто појмовном сазнавању – ако је свет идеја нематеријалан, онда нема потребе истраживати саму материјалну страну света. Методу којом долазимо до појмовних сазнања Платон назива дијалектиком, надовезујући се на Сократова схватања. Филозофска дијалектика ствара и раставља појмове на врсте, увек покушавајући да дође до строгог разликовања садржаја и значења тих појмова. Идући од конкретних ствари до општих појмова, и обрнуто, дијалектика омогућава сагледавање целине, тј. апсолутне истине. Из сазнања целине, можемо да изведемо сазнање о свакој појединачној ствари или употреби појма.

Аристотелова метафизика

Као и претходни антички филозофи, и Аристотел сматра да истинска природа оног што постоји мора да буде непромењива и вечна, и стога то биће које јесте мора да има карактеристике Бога. Зато је Аристотел метафизику назвао и теологијом – науком о Богу. Међутим, за разлику од Платонових идеја, то биће, као суштина свега, није идеја и не налази се у неком другом свету (као што је Платон сматрао). Биће, суштина, налази се пре свега у појединачном бићу; нема Платонове разлике и провалије између света идеја и света чула. Са друге стране, то појединачно биће постоји у виду врсте или рода, и та врста траје чак и када појединачно биће пропада. Пошто је појединачно биће оно што нам је прво доступно чулима, а врста доступна тек уму, Аристотел сматра да је прва супстанција појединачно биће, а друга супстанција – врста или род у које спада појединачно биће. „Супстанција“ значи управо „оно што је испод“, тј. што је суштина ствари, оно нужно без чега та конкретна ствар не би могла да постоји (сети се појмова есенција и акциденција!). Другим речима, за разлику од Платона, Аристотел сматра да је оно што стварно постоји (биће) нераздвојиво од начина свог постојања – кроз појединачно, промењиво биће.

Аристотелов аргумент „трећег човека“

Аристотел критикује Платонову претпоставку о постојању света идеја кроз специфичан аргумент, који се често назива аргументом „трећег човека“. Наиме, Платонова теорија идеја тврди да ако постоји мноштво ствари које називамо истим именом, нпр. два човека, онда такође у свету идеја мора да постоји човек. Дакле, да би постојала два човека, мора да постоји идеја „човека“. Међутим, Аристотел примећује: ако претпоставимо да постоји човек у свету идеја, и човек у свету чула, онда су то опет две ствари које називамо истим именом, те морамо да претпоставимо да постоји „трећи човек“ који је предуслов за постојање поменутих. Наравно, ако и то допустимо, онда опет имамо мноштво ствари које називамо „човек“ па морамо да претпоставимо и „четвртог човека“ и тако у недоглед. Но, ни Платон ни Аристотел не допуштају такву бесконачност, те Аристотел тврди да морамо да одбацимо Платонову теорију идеја.

Теорија четири узрока

Велика новина коју Аристотел уноси у метафизику је питање о почелима, односно разлозима, узроцима бића. Сматрао је да су претходни филозофи успели да открију само три узрока: пресократовци су открили материјални разлог, као и узрок кретања, док је Платон открио идеју, односно форму. Па ипак, то није било довољно, и Аристотел додаје четврти – финални узрок, тј. сврху. Он је приметио да све промене у свету садрже неколико фактора на које претходни филозофи нису обраћали довољно пажње.

1) Прво, промена почиње у одређеној првобитној материји – предмет који настаје променом садржи ту исту материју. Материја је први разлог бића, она трпи промене и представља материјал који нашим чулима није непосредно дат, већ увек у виду неког облика. Другим речима, првобитна материја има потенцијал за разне облике и појединачна бића, и једино се на тај начин и показује нашим чулима.

2) Облик или форма бића, односно оно што је Платон препознао као идеје, чини разлику између створених ствари. Форма је модел по којем првобитна материја постоји у виду појединачних објеката. Међутим, наша чула не разликују форму од материје, јер су нам појединачна бића дата спојем та два разлога.

3) Форма бића, као и првобитна материја, садрже одређене потенцијале за промене, али је потребна сила која остварује те могућности – њу је Аристотел назвао делатним узроком. Делатни узрок је почетак кретања и промене у првобитној материји, и спроводи се на основу форме. Чин остваривања могућности је виши и јачи ралог од саме могућности, тј. од форме или материје. Зато је Аристотел сматрао да је Бог „чисти чин“, почетак сваког кретања, узрок свих узрока – остваривање и стварност као једно.

4) За разлику од претходних филозофа, Аристотел уводи и појам финалног узрока, односно сврхе: свако појединачно биће у себи садржи своју сврху, циљ постојања.

Дакле, за разлику од претходника, он први истиче да је сваки разлог бића, свака његова суштинска одлика, садржана управо у појединачном бићу. Биће као такво, као суштина свега, за претходне филозофе увек је постојало на другачији начин од онога што чулима опажамо и увек је спадало у неки другачији свет који нам није доступан. Код Аристотела, међутим, сваки моменат бића постоји у сваком појединачном бићу, јер је то једини начин постојања. На тај начин напокон од филозофије имамо потицај на проучавање саме чулне природе: Аристотел отвара врата настајању појединачних природних наука.

Leave a Reply