Кантово схватање морала

Шта ће се научити:
1) значај рационалног и слободног избора правила понашања,
2) смисао дужности и општег моралног закона,
3) неки кључни филозофски и научни појмови.

Проблеми на које се односи садржај лекције:
1) извор моралности,
2) аргументи у процењивању моралности поступака.

Општост и нужност

Као и у домену сазнања, тако и у домену морала владају иста правила општости и нужности. Након што је показао како наша свест (ум и разум) садрже априорне форме које условљавају разумевање стварности, и стога важе опште (примењују се на сваки садржај опажаја и мисли) и нужно (сам процес разумевања зависи од структуре ума и разума, те важи без услова, односно нужно), Кант исти приступ развија и одговарајући на питање шта би требало да чиним? Другим речима, жели да открије која су то универзална и нужна правила нашег понашања, односно морала.

Аутономија и хетерономија воље

Када се питамо шта би требало да чинимо, односно како да се понашамо, Кант сматра да постоје два могућа одговора: или наше понашање зависи од очекивања награде, казне и слично, или је потпуно независно од
таквих очекивања, односно – зависи само од правила која сами себи постављамо.

Ако наша воља зависи од ‘спољашњих’ фактора (жеља за наградом, избегавање казне, тежња ка задовољству, изазивање поштовања…) онда је наша воља хетерогена и Кант је сматра нижим обликом воље. Тој вољи
одговарају склоности и страсти вођене оним што је изван нас. Стога хетереномна воља показује да не наступамо слободно – као субјекти који сами одређују шта је исправно – већ своје понашање подређујемо случају. Са друге стране, ако вољу не везујемо за очекивања, наступићемо аутономно – када независно од ситуације и случаја (или чак упркос њима!) чинимо оно што нам сам ум каже да је исправно. Аутономна воља је, за разлику од хетерономне, виша воља и требало би да руководи нашим понашањем.

Очигледно, Кант сматра да је хетерономна воља садржинска, јер се питамо о томе шта урадити у конкретној ситуацији, док је аутономна формална, односно примењујемо на сваку ситуацију исти принцип (форму). Због тога се Кантова филозофија морала сматра формалистичком.

Коначно, Кант жели да нагласи потребу за слободним деловањем: ако је воља заиста аутономна, она ће показати да наступамо као слободне индивидуе, слободни субјекти, јер је наш ум једини господар начег понашања. Са друге стране, једино у ситуацијама када можемо да бирамо да ли ћемо следити хетерономну или аутономну вољу ми показујемо да смо слободни. Ако немам избора, ја не сносим ни моралну одговорност. Међутим, ако имам избора – потребно је да потврдим своју слободу водећи се аутономном вољом.

Хипотетички и категорички императив

Ако своје понашање одређујемо у складу са циљем, онда оно има форму: „Ако хоћу А, требало би да учиним Б“. У том случају ради се о хипотетичком императиву: хипотетички је зато што има форму „ако – онда“ (не важи увек, већ се разликује од ситуације до ситуације, зависи од услова, од случаја), а императив је зато што има облик наређења, односно правила које себи постављамо. Хипотетичк императив одговара хетерономној вољи.

Са друге стране, инсистирајући на слободи и аутономији, Кант наглашава значај категоричког императива. Тај императив, наређење, правило, неће зависити од ситуације, већ ће важити увек. Због тога је категорички, а не хипотетички. Како може да изгледа правило понашања које важи увек, у свакој ситуацији, потпуно независно од садржаја, односно околности?

Кант тврди да такво правило може једино да буде формално. Ако би имало неки одређени садржај, било би ствар хетерономне воље и хипотетичког императива. Зато категорички императив Кант формулише овако:

„Поступај само према оној максими за коју истовремено
можеш хтети да постане општи закон.“

У оваквом правилу (максими) понашања нема никаквог садржаја – управо зато што оно мора да важи увек. Не говори се шта би требало да се уради, већ једино како. Кант тврди да ћемо знати да ли је наше понашање у било којој ситуацији у складу са слободном и аутономном вољом ако га уопштимо на ниво закона који бисмо желели за сваког да важи.

Пример 1. Даћу лажно обећање како бих извукао (новчану или неку другу) корист.

Ако правило уопштимо на ниво императива, звучаће овако: „Желим да постане општи закон да свако ко жели да извуче корист може да лаже.“ Кант тврди да је у питању противречна жеља, јер када би свако лагао више не би имало никаквог смисла ослањати се на било кога, односно обећање као такво би нестало.

Пример 2. Ако ми нешто заиста треба, могу да украдем.

Уопштавање у форму императива: „Желим да постане општи закон да свако коме нешто заиста треба може да краде.“ Опет, Кант тврди да је у питању противречност: ако свако може да краде, онда својина нема никаквог смисла. Другим речима, ако све може да припада било коме било када, онда крађа заправо и не постоји.

Сврха или мотив: питање дужности

У формалистичком приступу моралу, као што је Кантов, питање сврхе чина се не поставља: саосећање, доброчинство и пожртвовање нису исправни облици понашања због тога шта постижу, већ због тога што се чине у складу са моралним законом. У том смислу, мотив је оно што Канта занима – помажем другима не зато што је то добро за њих, или што ћу бити награђен на неки начин, већ зато што слободна, аутономна воља наређује да се тако понашам. Категорички императив представља дужност на коју нас сопствени слободни ум упућује.

На тај начин Кант излаже филозофију морала као рационалну и деонтолошку. Оваква филозофија је рационална зато што ум сам себи даје правила понашања, не ослањајући се на искуство (морални закон важи априори, а не апостериори), а деонтолошка је зато што наглашава значај дужности.

Основни појмови

аутономија (грч. autos – сам, nomos – закон) – морално законодавство које почива на самосталности људске умне воље
хетерономија (грч. heteros – други, nomos – закон) – морално законодавство које проистиче из нечег изван човека, а не из самосталног људског ума
формализам – у Кантовој етици, приступ који наглашава значај форме моралног закона, насупрот садржини; за било какво процењивање поступка вреднује се испуњеност формалног услова, а не резултат
хипотетички императив (грч. hypothesis – основа, главна мисао, начело; лат. imperare – заповедати) – морална заповест коју би требало поштовати под одређеним условима ради постизања одређеног циља, а не безусловно
категорички импрератив (грч. kathegorikos – који изриче; лат. imperare – заповедати) – безусловни морални закон (заповест) који се мора поштовати у свакој прилици, без обзира на околности
деонтологија (грч. deon – дужност, обавеза, и logos – рационални говор, закон) – наука о дужностима, о ономе што је потребно чинити; код Канта: без обзира на последице

Питања за понављање и утврђивање

  1. Која је сличност између Кантовог приступа сазнању и моралу?
  2. Каква је то аутономна воља?
  3. Каква је то хетерономна воља?
  4. Зашто се Кантова морална филозофија сматра формалистичком?
  5. Шта је то хипотетички императив?
  6. Шта је то категорички императив?
  7. Како гласи Кантов категорички императив?
  8. Како Кант схвата моралну дужност?
  9. Зашто је Кантов приступ моралу рационалан, а зашто деонтолошки?