Епистемолошки проблеми

Епистемологија, као филозофска дисциплина, бави се неким од најзначајнијих филозофских питања, наиме: да ли је могуће имати знање, да ли нам разум даје сазнање о свету независно од искуства, и да ли наше знање представља свет онаквим какав заиста јесте? Будући да на ова питања филозофи различито одговарају, унутар епистемологије имамо и посебне правце, односно филозофске школе. Овде ћемо укратко представити најутицајније епистемолошке правце, са нагласком на рационализму и емпиризму, и то кроз упитник.

Упитник: основни епистемолошки ставови

Прочитајте пажљиво следећих десет тврдњи. Садржај сваке тврдње чини неке основне и уобичајене филозофске одговоре на раније наведене епистемолошке проблеме. Размислите да ли се слажете са тврдњама, и забележите негде. Након што прођете све тврдње и забележите своје одговоре (слажем се / не слажем се), прочитајте значења испод.

Тврдње

1. Немогуће је ишта знати, јер све што можемо да имамо су само ставови и веровања.
2. Могуће је имати објективно знање о ономе што постоји.
3. Када ми разум каже да је нешто истинито, а искуство каже да није, верујем искуству.
4. Када се родимо, ум је као празна табла – сав садржај ума, све што можемо да мислимо, мора да дође кроз искуство.
5. Наше знање о реалности никад не може да буде потпуно сигурно. Па ипак, ако је уверење истинито и имамо довољно доказа, онда имамо и знање.
6. Када ме искуство убеђује да је нешто истинито, а разум тврди да је нелогично, верујем разуму.
7. Макар неке од следећих идеја сазнајемо директно умом, не из искуства:
   а) закони логике
   б) основни принципи математике
   в) „сваки догађај има узрок“
   г) појам савршенства
   д) идеја Бога
   ђ) појмови и принципи морала (нпр. „Не треба мучити недужну особу“)
8. Кроз разум можемо да достигнемо потпуно сигурно знање о реалности.
9. Можемо да имамо потпуно и објективно знање о томе како се реалност чини људском уму, али не можемо да знамо каква реалност заиста јесте.
10. Не постоји апсолутна истина, јер када кажем да је нешто „истинито“ ја само тврдим да је то „истинито за мене“ или да „већина људи сматра да је истинито“.

Значење сваке тврдње

1. Скептицизам. Скептик се не би сложио ни са једном од наредних тврдњи, и све би оне биле противречне овој.
2. Епистемолошки објективизам. Неки емпиристи и сви традиционални рационалисти прихватају ову тврдњу.
3. Емпиризам. Противречи тврдњи 6.
4. Емпиризам. Противречи тврдњи 7.
5. Емпиризам. Противречи тврдњи 8.
6. Рационализам. Противречи тврдњи 3.
7. Рационализам. Противречи тврдњи 4.
8. Рационализам. Противречи тврдњи 5.
9. Кантовски конструктивизам. Одбацује тврдње 1, 2, и 10. У одређеном смислу овакав конструктивизам би прихватио неке тврдње и емпириста и рационалиста.
10. Епистемолошки релативизам. Субјективиста (или субјективистички релативиста) сматра да су индивидуе мерило истине. Културални релативиста (или конвенционалиста) сматра да је истинитим сматра оно што прихвата друштво, већина. Релативисти се не слажу са скептицима, рационалистима и конструктивистима. Међутим, неки облици емпиризма могу да се уклопе у релативизам.

Основни епистемолошки правци

Скептицизам. Скептицизам тврди да не можемо да имамо знање. Већина скептика прихвата традиционално схватање знања: знање је оправдано истинито веровање, али скептик тврди да је немогуће имати оправдано веровање, односно да нико још увек није доказао да наша веровања могу бити оправдана. Стога, ако скептик сматра да је знање немогуће, све остале тврдње из горње табеле такође одбацује.

Рационализам. Рационализам тврди да је разум (или интелект) основни извор знања о свету око нас. Већина људи би се свакако сложила да нам је разум неопходан да бисмо долазили до закључака о информацијама које добијамо кроз чулно искуство, али рационалисти сматрају да сам разум може да нам омогући сазнање света независно од искуства. На пример, тврде да математичке истине о троугловима или кружницама можемо да спознамо без мерења, експериментисања или опажања троуглова и кружница. До тих истина долазимо конструишући рационалне, дедуктивне доказе, који воде до закључака који су несумњиво и увек истинити. Сазнање које је независно од искуства, односно које може да се достигне путем самог разума, најчешће се назива а приори знање, односно сазнање. “А приори“ управо и значи – „пре искуства, прво“.

Емпиризам. Емпиризам тврди да је чулно искуство једини извор нашег знања о свету, инсистирајући притом на ставу да је наш ум по рођењу „празна табла“ – једино кроз искуство наш ум стиче садржај. Емпиристи различито објашњавају природу логичких или математичких истина, али се сви слажу да се ове истине не налазе у уму независно од искуства. Сазнање које зависи од искуства и које стичемо кроз искуство, традиционално се назива а постериори сазнање, што значи „касније, након искуства“.

Кантовски конструктивизам. Немачки осамнаестовековни филозоф Имануел Кант тврди да знање није већ дато у уму, али и да га не примамо пасивно кроз чула, већ да ум конструише знање на основу оног што му чула дају. На Канта су утицали и рационалисти и емпиристи, али је покушао да нађе компромис између тих супротстављених ставова. Међутим, ако ум конструише знање на основу чулног исксутва, онда никада не можемо да знамо какав свет заиста јесте – једино како се нама чини, након што све информације ‘филтеришемо’ кроз чула и разум. Другим речима, можемо нешто да знамо о свету око нас, у практичном смислу, али у метафизичком смислу – не можемо.

Епистемолошки релативизам. Епистемолошки релативизам тврди да не постоји универзално, објективно знање о реалност, будући да знање зависи од индивидуе или њене културе. Другим речима, не постоји једна истина о реалности, већ многе – сличне или супротстављене – које зависе од наших психолошких, филозофских, историјских или културалних услова. Постоје многе подврсте епистемолошког релативизма, а најпознатијим ћемо се бавити касније.

Преглед епистемолошких ставова

У следећој табели можете да видите како поменути епистемолошки правци одговарају на три основна питања са почетка лекције: