Емпиризам

Декарт је био рационалиста јер је – као и Парменид – тврдио да нам није потребно да се бавимо истраживањем материјалног света, природе, односно онога што можемо чулима да опазимо, да бисмо дошли до истине. Са друге стране, као и Платон, сматрао је да опште идеје, односно оно што је најреалније и несумњиво, постоји независно од материјалног света. За разлику од таквог приступа, од XVI до XVIII века јављају се и филозофије које су вођене идеалом савршене науке – науке која долази до несумњивих истина проучавањем природе и природних сила. Емпиризам је, дакле, филозофски правац који даје предност експериментима и чулима, као јединим правим изворима сазнања. Међутим, таква почетна претпоставка ипак оставља простор за разлике и међу самим емпиристима.

Џон Лок

Tabula rasa (латински: празна табла). Џон Лок је сматрао да је целокупни садржај нашег ума дошао ‘споља’ – у нашем уму нема ничега што није дошло кроз чула; урођене идеје, опште идеје, универзалије, етичке вредности итд. – све је то засновано на ономе што смо видели, чули, научили током живота. Иако разум има одређена формална својства (да памти, повезује, раставља различито, повезује слично, итд.), сав садржај којим наш ум барата дошао је кроз чула. Човеков ум је на рођењу само tabula rasa, и животно искуство уписује садржај у наш ум.

Локово схватање идеја. Идеје су за Лока било који садржај свести, разума, без обзира да ли се ради о апстрактним појмовима или чулним опажајима. Будући да је материјалиста, он сматра да свет око нас реално постоји, да предмети нашег искуства имају себи својствене квалитете независне од нашег ума. Међутим, идеје које добијамо опажањем света око нас ипак представљају само једну врсту идеја. Колико оне одговарају реалним предметима зависи од броја чула којима опажамо. Својство које смо опазили само једним чулом није реално онолико колико је реално својство у чијем опажању учествују сва чула. Поред тога, када у нашу свест похранимо идеје које смо добили кроз чула, наш ум наступа са упоређивањем, испитивањем и комбиновањем. Противречности и грешке могу да настану тек када ум почне да анализира податке добијене кроз чула. Сходно томе, Лок сматра да је сазнање заправо процес који адекватно и реално повезује идеје у смислене целине.

Џорџ Беркли

Основни став Берклијеве филозофије је да бити значи бити опажен. По његовом схватању оно што нисмо опазили чулима не постоји реално. Реалност припада само опаженим објектима и односима. Иако је тиме критиковао Локов (материјалистички) став да чулни свет реално постоји независно од нашег опажања, ипак је прихватао да је садржај наше свести тек временом конструисан, тј. да нам није урођен. Међутим, Беркли то доводи до крајности: пошто у сваком тренутку имамо одређени садржај свести, односно одређене идеје, никада не можемо свету око нас да приступимо //непосредно//. Увек оно што опажамо интерпретирамо кроз оно што знамо или верујемо да знамо, тј. никада немамо посла са ‘природом као таквом’, већсамо са природом како је ми схватамо.

Беркли ипак не тврди да је свет око нас само плод нашег ума и маште. Свет изван нас реално постоји – али оно што о том свету можемо да знамо увек је засновано на оном што је већ садржај наше свести, односно ми увек имамо посла само са идејама и опажајима које већ поседујемо. ‘Ствар по себи’, односно ‘суштину ствари’ никада не можемо да опазимо или схватимо. Сходно томе, Беркли сматра и да је сам појам ‘материје’ непотребан – то је апстрактни појам и производ нашег ума.

Дејвид Хјум

Проблем нужности. Као и Лок и Беркли, и Хјум се бавио питањем односа идеја и чулног света, односно проблемом везе између њих – колико и како наше идеје одговарају свету око нас? Пошто је наука схваћена као истинито сазнање о свету око нас, Хјум се посветио основној идеји науке: објашњењу природне појаве и предвиђању њеног поновног појављивања. Међутим, Хјум је покушао да покаже да наше идеје о повезаности природних појава не потичу из чула, већ из нашег ума. Ако узмемо било које две појаве, за које сматрамо да су повезане узрочно-последичним везама, никако не можемо експериментално да докажемо да је та узрочно-последична веза нужна. Колико год нам чула и експерименти показивали да након једне појаве следи тачно одређена нова појава, не постоји довољно јак логички разлог да тврдимо да ће тако увек бити. Безброј понављања истог експеримента или исте природне појаве не представља препреку да замислимо и супротну могућност. Хјум сматра да не постоји логичка нужност у свету око нас, већ да је идеја нужности производ нашег ума, односно наше навике на одређени след појава. Нужне су, међутим, математичке истине, нпр. да је 2+3=5, јер је логички незамисливо да је резултат другачији.

Метода: ‘Хјумова виљушка’

Проблем узрочности, односно става да су узрочно-последичне везе такође логичне, Хјум критикује прилично детаљно, а његову методу најчешће називамо ‘Хјумовом виљушком’ (или раљама, с обзорм да би та виљушка морала да има само два крака). Наиме, узмимо у обзир две тврдње:

1. Сви криминалци су прекршили закон.
2. Министар Пера је криминалац.

Наизглед, обе изјаве су на исти начин истините или неистините, али Хјум примећује да постоји кључна разлика између начина на који можемо да докажемо не/истинитост тврдњи, те да се зато ради о заиста врло различитим формама тврдњи.

Прва тврдња, каже Хјум, јесте нужно истинита – ако ‘криминалац’ значи управо ‘онај који крши закон’, онда је немогуће сматрати истинитом супротну тврдњу: ‘има криминалаца који нису прекршили закон’. Другим речима, први исказ је таутолошки. Међутим, Хјум инсистира да таутолошки искази не говоре ништа о свету око нас – да ли постоје криминалци, да ли је закон добар или лош итд. Другим речима, ова врста исказа – иако увек истинити – не представљају сазнање о свету, већ пуке ‘односе између идеја’. Исто важи и за исказе типа ‘1+1=2’: ако дефинишемо шта је ‘1’, ‘2’, ‘+’ и ‘=’, нужно је да исказ буде истинит. То нам, опет, не говори ништа о свету око нас: да ли ће спајање две капљице воде створити једну велику капљицу, две различите, или нешто сасвим ново – из математичког исказа не можемо да знамо.

Са друге стране, тврдња ‘министар Пера је криминалац’ није нужно истинита – није нелогично рећи и ‘министар Пера није криминалац’, зато што између појмова ‘министар Пера’ и ‘криминалац’ не постоји нужна веза. Истинитост ове тврдње можемо проверити једино сакупљајући чињенице о свету у којем Пера живи: који су закони, како се Пера понаша, те да ли крши законе. Другим речима, анализирајући истинитост ове тврдње, ми нешто ново можемо да сазнамо о свету, али веза између појмова није логичка – већ искуствена.

Коначно, Хјум закључује: пошто је први тип исказа логички и таутолошки, а други тип искуствени али не и логички, следи да ниједна истина о свету око нас није логичка!

Три основне идеје емпиризма

1. Чулно искуство је једини извор поузданог знања.
2. Разум је непоуздан и неадекватан пут до знања ако није заснован на чврстим основама чулног искуства.
3. Нема доказа да у уму постоје урођене идеје.