Докази постојања Бога

  • by

Када се филозофи баве питањем постојања Бога, најчешће се ради о анализи разних аргумената за и против. Филозофска анализа захтева вагање логичких поставки, структуре аргумената и њихових последица. Почетак филозофског истраживања постојања Бога јесте доктрина која се назива „теизам“ – уверење да постоји један Бог, који је свемоћан, свезнајућ и суштински ‘добар’, односно доброћудан или сведобар. Такав теизам је хришћански, јудаистички и муслимански. Овде ћемо се ипак бавити хришћанским схватањем и доказивањем постојања Бога, мада аргументи могу да се користе и унутар других монотеистичких религија. Проучићемо три најчешћа аргумента, односно доказа постојања Бога, као и критике упућене овим доказима.

Телеолошки аргумент

Назив ‘телеолошки’ потиче од грчке речи ‘telos‘, што значи сврха. Другим речима, овај аргумент се базира на схватању да врховно биће (Бог) одређује сврху ствари и сложене појаве и предмете креира у складу са одређеном сврхом, која омогућава да се та сложеност усмери ка једном циљу. Други назив за овај аргумент је ‘аргумент из дизајна’, управо зато што тврди да мора постојати творац (дизајнер) сложених објеката.

Укратко, ако погледамо свет око нас, приметићемо како је све уређено сврховито и у складу са одређеном функцијом: све води закључку да је свет креиран, односно дизајниран. Ако, на пример, проучимо људско око, схватићемо да многобројни делови ока савршено заједно функционишу и испуњавају одређену сврху. Такође, овај доказ се ослања на аналогију: ако проучимо механички часовник и знамо да је сложеност заправо резултат рада часовничара (интелигентног креатора часовника), и потом упоредимо часовник са једнако сложеним људским оком, мораћемо да закључимо по аналогији да је и људско око производ рада интелигентног креатора, творца, односно Бога.

Критика аргумента

1. Слаба аналогија. С обзиром да се ради о познатој методи закључивања (аналогији), неки критичари овог аргумента о постојању Бога сматрају да је довољно да се позабавимо самом формом закључивања. Наиме, рекли би да се ради о слабој аналогији: између часовника и ока постоји много више суштинских разлика него суштинских сличности; тешко је показати да природни објекти заиста имају много заједничких карактеристика са објектима које је човек створио.

2. Теорија еволуције. Још један начин да се критикује телеолошки аргумент је да се покаже да постоји алтернативно објашњење сложености ока: Дарвинова теорија еволуције тврди да борба за опстанак, односно прилагођавање окружењу, развија одређене акарактеристике код врсте и преноси на потомке, градећи све сложеније и функционалније органе код живих бића. Другим речима, ова критика каже да није потребно позивати се на Бога да би се показало како настају сложени природни објекти, као што су људски органи. Иако Дарвинова теорија не доказује да Бог не постоји, она ипак умањује снагу телеолошког аргумента.

3. Ограничене последице закључка. Коначно, чак и ако прихватимо телеолошки доказ, из њега следе последице које умањују значај аргумента. Прво, телеолошки доказ уопште не доказује да је монотеистичко убеђење исправно: чак и да је око створено од стране интелигентног креатора, још увек ништа у том доказу не показује да је нужно да се ради о само једном божанству. Штавише, ако се позовемо на аналогију, можемо лако да тврдимо да сложене људске творевине нису производ само једног човека (небодери, пирамиде, спејс-шатлови, итд.) већ великог броја – те би и стварање самог човека могло да буде производ рада више богова! Друго, телеолошки доказ не показује да је креатор свемоћан – људско око, као и многи други природни објекти, није савршено, може да оболи, да не обавља функцију ваљано (кратковидост или далековидост), и слично. Коначно, овај доказ не говори ништа у прилог тврдњи да је Бог свезнајућ или доброћудан.

Аргумент првог узрока

Аргумент првог узрока се понекад назива и космолошким аргументом. У суштини, овај аргумент тврди да све (свака појава или објекат) настаје из нечег другог, односно да свака појава има свој узрок. Међутим, постоји први узрок, узрок којем ништа не претходи, и тај узрок је Бог. Претпоставка је, наравно, да бесконачни регрес (бесконачно враћање у прошлост) није могућ, већ да мора постојати почетак.

Критика аргумента

1. Бесконачни регрес и бесконачни низови постоје. Бројеви су неограничени – од бесконачно малих (негативних) до бесконачно великих бројева (позитивни); другим речима, могуће је замислити и доказивати да бесконачни регрес (или прогрес) постоји. Самим тим, аргумент првог узрока не би имао довољну снагу.

2. Ограниченост последица закључка. Прихватање аргумента можда може бити доказ да је први узрок (Бог) свемоћан, будући да сила која покреће стварање мора заиста бити моћна, можда и свемоћна. Такође, ако аргумент стоји, онда се заиста ради о једном Богу, те је монотеизам оправдано становиште. Међутим, као ни телеолошки аргумент, ни аргумент првог узрока не може да докаже да је Бог свезнајућ или доброћудан.

Онтолошки аргумент

Онтолошки аргумент је суштински другачији од претходних, због тога што се не ослања на чулни опажај (телеолошки пореди предмете чулног света, аргумент првог узрока говори о чулном свету у којем све ствари имају узрок). Наиме, онтолошки аргумент се заснива на самој дефиницији Бога, односно има формални карактер и не ослања се на искуство.

Овај аргумент дефинише Бога као најсавршеније биће које можемо да замислимо, односно биће од којег нема ништа савршеније што може да се замисли. Поента је да савршенство није право савршенство ако се ради о нечему што не постоји – савршено биће није савршено ако не постоји! Сходно томе, из саме дефиниције Бога следи да мора нужно да постоји.

Критика аргумента

1. Апсурдне последице. Најчешћа критика онтолошког аргумента каже да бисмо на тај начин могли да тврдимо да постоје разне ствари само на основу тога што можемо да их замислимо као савршене: савршено острво, са савршеним плажама, флором и фауном; затим савршен човек, савршена филозофија итд. Па ипак, могућност да замислимо нешто тог типа није доказ да замишњени објекат мора да постоји! Другим речима, ако онтолошки аргумент оправдава овакве закључке, мора бити да је погрешан. Па ипак, овој критици се може одговорити да Бог није део неке класе, скупа објеката (као што је савршено острво члан скупа свих острва, савршен човек члан скупа свих људи итд.), већ да је јединствен, тј. најсавршенији.

2. Постојање није карактеристика. Нежењу можемо да дефинишемо као мушкарца који нема супругу; тада је суштинска карактеристика појма ‘нежења’ управо то да нема супругу. Међутим, ако бисмо рекли ‘нежење постоје’, не бисмо додавали накакву посебну карактеристику појму нежење. Постојање није нека карактеристика попут неожењености: да би неко био нежења свакако мора да постоји! Међутим, појам нежење има смисао све и да не постоје нежење. Када се оваква логика примени на онтолошки аргумент, следи да овим аргументом заправо тврдимо да је постојање само још једна карактеристика Бога – попут свемоћи или свезнања. Па ипак, Бог не може да буде свемоћан или свезнајућ ако не постоји – те ако Бога уопште одређујемо (нпр. као свезнајућег), онда уједно тврдимо да постоји. Другим речима, постојање је предуслов поседовања било којих особина, а постојање као такво није нека особина, није карактеристика. Коначно, ради се о редоследу: можемо да кажемо „једнорог би био коњ са једним рогом када би постојао“, као и „Бог би био свемоћан када би постојао“, али радило би се о логичког грешци када бисмо тврдили: „пошто једнорог има рог, он постоји“ или „пошто је Бог свемоћан, он постоји“.

Оправадано истинито веровање о Богу

Пошто се знање најчешће дефинише као оправдано истинито веровање, очигледно је да је тешко доказати да Бог постоји или да не постоји. Ми можемо у нешто да верујемо и чак да имамо оправдање, али то и даље не мора бити истина – у античком периоду постојали су аргументи у прилог веровању да је Земља центар космоса или да је равна плоча, али то није било ‘знање’ јер није истина да је Земља центар космоса. Исто тако, можемо у нешто да верујемо и да то нешто буде истинито, али да немамо оправдање и да стога није у питању знање – могу да верујем да је данас петак јер сам видео у новинама, и да заиста буде тачно да је петак – али да је оправдање погрешно, јер сам гледао новине од прошле недеље. Другим речима, питање знања о постојању Бога остаје отворено филозофско питање.