Реч ‘дијалектика’ потиче из старогрчког и значи разговор, расправљање, мада у филозофији задобија различита значења кроз историју. Зачетником се сматра Зенон, Парменидов ученик, који у својим парадоксима поставља основу дијалектике: сукоб два мишљења. У изворном смислу, дакле, дијалектику – као развој мишљења, расправу – имамо сваки пут када наиђемо на став и његову супротност, а морамо да одлучимо који је истинит, односно исправан. Зенонова дијалектика проблем решава једноставно: један став је неистинит, погрешан.
Много касније, дијалектика задобија нову форму: уводи се трећи став који представља неку врсту „измирења“ супротстављених ставова, на вишем нивоу. Овакву дијалектику развио је пре свега немачки филозоф Хегел, а потом и Маркс. У овом облику кажемо да расправа креће од става који називамо „теза“, њему се супротставља „антитеза“, а разрешење се налази у „синтези“, која садржи елементе и тезе и антитезе, али није пуки збир, већ сасвим нови став, појам или сазнање. На пример, ако је теза став „ништа не постоји“, антитеза је став „нешто постоји“, синтеза би била спој непостојања и постојања, односно – „настајање“; у појму настајања садржано је уједно и непостојање и постојање.
Па ипак, у оквирима античке филозофије, дијалектику можемо да схватимо као процес испитивања ставова и тврдњи; процес који се не завршава увек разрешењем – неки филозофи (попут Зенона) одбаце један став, други одбаце оба и тврде да ништа поуздано не може да се зна (скептици), а трећи прихвате могућност да су и став и његова негација једнако прихватљиви (софисти).
Софисти и релативност истине
О Зенону смо већ говорили, док ћемо се идејама скептика позабавити касније – а сада нас занима како је могуће прихватити и став и његову негацију, када логичко правило непротивречности захтева избор (не може бити истинит и став и његова негација!).
Очигледно, прихватање оба супротстављена става значи да другачије схватамо појам „истине“ него што би логика хтела. Управо је то основно становиште првих грчких путујућих учитеља – софиста: истина је релативна, односно или не постоји „Апсолутна истина“ (која увек и беспоговорно, нужно важи), или је немогуће достићи такву поуздану истину. Сама реч „софиста“ може да се преведе као „мудрац“, односно „мудријаш“ (у погрдном смислу). Софисти (V век п.н.е.) развијају дијалектику кроз расправу са саговорницима како би показали да сваком ставу који сматрамо истинитим можемо да супротставимо и други, једнако прихватљив, чиме доказују да је немогуће поуздано тврдити шта је истина, а шта неистина, односно привид.
Протагора, најпознатији софиста, каже: „Човек је мера свих ствари, оних које јесу да јесу, и оних које нису да нису“. Верује се да је Протагора једноставно тврдио да за сваки проблем постоје два супротстављена схватања; односно да једнако добро и успешно можемо да заступамо било које од тих становишта. Али ако и ‘А’ и ‘не-А’ могу да буду истинити ставови, како да одлучим који би требало прихватити? Протагора, колико знамо, каже да није потребно одлучити, већ прихватити и једно и друго. Али зар то не значи да прихватамо противречност? Напротив, рекао би Протагора, противречност не постоји, противречност једноставно није могућа: не ради се о томе да прихватамо став „јесте и А и не-А“, већ „А је истинито за особу Б, не-А је истинито за особу В“.
Други познати софиста, Горгија, још провокативније наступа: „Ништа не постоји – ни биће ни небиће. Ако биће постоји, не може да се мисли. Ако би се сазнало нешто о бићу, то не бисмо могли другима да саопштимо“! Горгија, покушава да покаже да је било какво знање о реалности немогуће: ако објекат мисли није реалан, онда оно што је реално не може бити објекат мисли. Ако је неки садржај мисли реалан, онда је – тврди Горгија – сваки садржај мисли реалан: то што могу да замислим човека који лети или двоколицу која прелази море не значи да заиста постоји летећи човек или двоколица која може да се креће по површини воде. Другим речима, оно што мислим (објекат мисли) није и не може бити реална ствар, и стога реалност никада не може да буде садржај мисли. У једном смислу морамо да се сложимо са њим: логички гледано, ако ниједан објекат мисли није реалан, онда реалност не може бити објекат мисли. Међутим, логички проблем лако увиђамо на другом месту: „ако је један објекат мисли реалан, сви морају бити“. И сам избор примера сугерише да заиста можемо да разликујемо реалне (човек не може да лети) од нереалних (човек може да лети) мисли.
За софисте је истина релативна, и то не само истина која се тиче очигледно субјективних схватања (попут нашег осећаја температуре ветра) – већ свака истина. Ако је истина релативна, онда је и морал релативан – будући да не можемо да тврдимо да постоји „апсолутно добро“ или „апсолутно исправно“. Но, проблемом релативизма у етици бавићемо се касније.
Сократ: дијалектика као пут до истине
За разлику од софиста, Сократ (такође Vвек п.н.е.) је сматрао да истина, знање и врлина иду заједно: ако постоји знање, онда то мора бити знање (познавање) истине, јер неистина не може бити део знања; рећи „знам да је Земља равна плоча!“ није знање, већ незнање. Ако знамо шта је истина, онда знамо и шта је исправно, јер је добро и исправно увек у складу са истином. Дакле, Сократ је био највећи принципијелни (држећи се принципа сагласја истине, знања и врлине) противник софистима. Проблем са Сократовим учењем је што нам је доступно само „из друге руке“ – од његових савременика, будући да сам никада није записивао своје идеје.
Делфска пророчица објавила је да нема мудријег од Сократа. Након што је испитао оне који су сматрани мудрим, Сократ је закључио да је од њих мудрији вероватно зато што не мисли да зна оно што не зна. Пропитујући политичаре и песнике закључио је да нико од њих нема право знање из области у којима су постали славни. Када је дошао до занатлија, међутим, открио је да заиста и имају знање о многим стварима о којима он сам ништа не зна, и у том смислу су били мудрији од њега. Проблем је у томе што су на основу вештине у сопственом пољу рада наивно сматрали да су једнако мудри и у другим, много значајнијим, пољима. Тако је Сократ коначно закључио да је вероватно мудрији од њих зато што нема ни њихово знање, ни њихово незнање.
У Платоновим дијалозима у којима се појављује Сократ увек има неко ко тврди да има право знање о одређеној области; то је најчешће неко ко тврди да познаје природу одређене врлине или вештине. Сократ, потом, пропитује особу да би дошао до тог наводног знања. Како се дође до одређене дефиниције, тако Сократ утврди да је она мањкава, производећи или противпримере, или указујући на двосмислености у самој дефиницији. Противпримери се најчешће јављају у два облика: или показују да дефиниција покрива, тј. обухвата, много више него што би требало да обухвати, или покрива много мање. На пример, када му саговорник каже да је праведно говорити истину и вратити оно што је позајмљено, Сократ објашњава да је враћање позајмљеног оружја полуделом пријатељу ипак неправедно (јер лудак може и себе и друге да повреди). Са друге стране, када саговорник тврди да је храброст истрајавање у борби, без напуштања бојног поља, Сократ примећује да је тактичко повлачење нека врста храбрости. Пре или касније, наводни експерт мора да призна да је његова дефиниција оборена, односно да његова неспособност да осмисли задовољавајућу дефиницију значи да заправо не поседује знање које тврди да има.
У Платоновим дијалозима у којима се појављује Сократ увек има неко ко тврди да има право знање о одређеној области; то је најчешће неко ко тврди да познаје природу одређене врлине или вештине. Сократ, потом, пропитује особу да би дошао до тог наводног знања. Како се дође до одређене дефиниције, тако Сократ утврди да је она мањкава, производећи или противпримере, или указујући на двосмислености у самој дефиницији. Противпримери се најчешће јављају у два облика: или показују да дефиниција покрива, тј. обухвата, много више него што би требало да обухвати, или покрива много мање. На пример, када му саговорник каже да је праведно говорити истину и вратити оно што је позајмљено, Сократ објашњава да је враћање позајмљеног оружја полуделом пријатељу ипак неправедно (јер лудак може и себе и друге да повреди). Са друге стране, када саговорник тврди да је храброст истрајавање у борби, без напуштања бојног поља, Сократ примећује да је тактичко повлачење нека врста храбрости. Пре или касније, наводни експерт мора да призна да је његова дефиниција оборена, односно да његова неспособност да осмисли задовољавајућу дефиницију значи да заправо не поседује знање које тврди да има.
Овај Сократ пропитивач, у Платоновим дијалозима, никада не прихвата да му се понуди листа ствари које чине одређени појам, попут врлине или знања. Ако му кажу да постоје различите врсте врлине: једна за мушкарце, друга за жене, трећа за децу; једна за робове, друга за слободне грађане; једна за младе, друга за старе, итд. Сократ одговара да је такав одговор потпуно бескористан: исто тако ако би нас неко питао шта је пчела ми бисмо му набројали различите врсте пчела. Различите врсте пчела, каже Сократ, исте су по ономе што их чини пчелама, и управо је та заједничка карактеристика оно што тражимо када питамо шта је то пчела. Исто важи и за врлину: могли бисмо, дакле, да кажемо да Сократ тражи суштину (есенцију) врлине.
Сократовска метода у пракси
Сократовска метода расправљања, такозвана „мајеутика“ (бабичка вештина, вештина порађања) тежи да кроз разговор наведе саговорника да сам формулише прихватљиву или истиниту дефиницију појма. Разговор најчешће почиње питањем о значењу неког појма,као што су праведност, храброст, лепота, љубав и слично. Сократ, међутим, не прихвата да му се као одговор понуде синоними, односно појмови који имају исто значење али не објашњавају појам (као када бисмо рекли „лепо је оно што нам се допада; што је допадљиво“ – тиме ништа нисмо објаснили,само смо увеки синоним). Такође, давање примера није објашњење („праведно је када се злочинац казни“), нити је објашњење пуко набрајање ситуација или појава у којима се појам појављује („ствар X је лепа, ствар Y је лепа…“). Коначно, предуго објашњавање указује да заправо нисмо сигурни шта један појам значи.
Када саговорник, напокон, формулише објашњење, Сократ конструише противпримере, како би показао (ту је сличан софистима!) да постоје ситуације или појаве на које се такво објашњење или дефиниција не односе. Кроз даљи разговор он најчешће на питања одговара новим питањем, стално наводећи саговорника да се изјашњава, а сам избегавајући да понуди јасан одговор.
Реторика
Коначно, реторика – говорничка вештина – директно проистиче из дијалога и дијалектике. На наредним часовима детаљније ћемо се бавити овом вештином, али за сада је довољно рећи да су софисти, па и сам Сократ, били одлични говорници (ретори), конструишући логичке проблеме са којима њихови супарници често нису знали да изађу на крај.
Говорништво подразумева и један вид манипулације. Но, као што ћемо видети, манипулација није нешто што може да се избегне: сви свакодневно манипулишемо једни другима. Доказ за то је једноставан. Покушајте само један дан да људима око себе говорите само оно што заиста мислите, онако како мислите и онда када мислите. Дакле, без „увијања у обланде“, без „разумевања за нечије емоције“ – директно и рационално изговорите оно што вам је на уму. Једнодневни експеримент би вам показао да ће вас вероватно сви саговорници замрзети – навикли смо да манипулишемо! Питање је, наравно, у које сврхе.