Античка епистемологија

Епистемологија: грана филозофије која се бави објектом и могућношћу сазнања, односно која истражује шта можемо да знамо и како сазнајемо. Ова грана покушава да одреди која су од наших најразноврснијих уверења истинита, односно која одговарају реалности. Шта одликује право знање и како се оно разликује од пуког убеђења? Постоји ли поуздан начин достизања знања, истине, односно разликовања једног ‘знам да…’ од простог ‘чини ми се да…’?

Сократ: знање и незнање

Ако је Сократ и био скептик, онда је тај скептицизам ограничене врсте и домета: само о неким стварима знање није достижно, и то не заувек или не за свако живо биће, али свакако постоји знање које је – сматрао је Сократ – недостижно за тадашње његове атинске суграђане.

У Платоновим дијалозима у којима се појављује Сократ увек има неко ко тврди да има право знање о одређеној области; то је најчешће неко ко тврди да познаје природу одређене врлине или вештине. Сократ, потом, пропитује особу да би дошао до тог наводног знања. Како се дође до одређене дефиниције, тако Сократ утврди да је она мањкава, производећи или противпримере, или указујући на двосмислености у самој дефиницији. Противпримери се најчешће јављају у два облика: или показују да дефиниција покрива, тј. обухвата, много више него што би требало да обухвати, или покрива много мање. На пример, када му саговорник каже да је праведно говорити истину и вратити оно што је позајмљено, Сократ објашњава да је враћање позајмљеног оружја полуделом пријатељу ипак неправедно (јер лудак може и себе и друге да повреди). Са друге стране, када саговорник тврди да је храброст истрајавање у борби, без напуштања бојног поља, Сократ примећује да је тактичко повлачење нека врста храбрости. Пре или касније, наводни експерт мора да призна да је његова дефиниција оборена, односно да његова неспособност да осмисли задовољавајућу дефиницију значи да заправо не поседује знање које тврди да има.

Знање о суштини, односно познавање суштине неке ствари, очигледно је специфична врста знања: многи филозофи су, након Платоновог представљања Сократа кроз дијалоге, тражили управо такву врсту знања. Други филозофи – нарочито у новије доба – критикују Сократово инсистирање на познавању суштине.

Сократова критика изједначавања знања са опажајем

У дијалогу ‘Теетет’ (у којем Сократ разговара о природи знања са Теететом), Платон представља Сократа који уводи проблем: раздвојеност опажаја и знања. Прво, постоји опажај без знања – страни језик можемо да чујемо, али то још увек не значи да имамо знање језика. Друго, постоји и знање без опажаја – можемо да зажмуримо и сетимо се нечега што смо видели, али тај садржај не опажамо у том тренутку. Међутим, ако је знање исто што и опажај, онда у оба случаја имамо истовремено и знање и незнање, а то је свакако апсурд.

Коначни аргумент којим Сократ наводи Теетета да одустане од става да је знање исто што и опажање је следећи: свако чуло опажа себи ствојствени објекат; односно, очима видимо, ушима чујемо итд. – одакле нам онда знање да боје нису исто што и звукови? Очи не могу да опазе звук, уши не могу да опазе боју, а не постоји чуло које опажа оно што је заједничко или различито код оваквих објеката. Дакле, тврди Сократ, мора бити да у самој души, односно духу, постоји нешто што нам омогућава да изнесемо тачне тврдње типа „звук није исто што и боја“.

Платон: знање и идеје

У складу са Платоновим схватањем идеја, знање може једино бити знање идеја, односно познавање идеја. Ако су идеје једине сталне и реалне у пуном смислу речи, онда једино знање о њима може бити једнако стабилно и реално. Због тога је Платон у „Држави“ проблему знања приступио потпуно другачије: док је у „Теетету“ знање схваћено као стање ума (да ли је знање опажај и мора ли да садржи логос?), у „Држави“ се разлика између знања и незнања (односно пуког убеђења) схвата као разлика између самих објеката мишљења: између оног што се зна и оног што се једноставно мисли.

Платон знање и мишљење назива моћима, баш као и наша чула. Моћ, као таква, нема боју или облик, већ моћи разликујемо по томе на шта се односе. Вид је моћ опажања боја, слух је моћ опажања звукова, те стога и знање и мишљење – као моћи – морају да се односе на различите објекте. Другим речима, знање је она врста мисли која се односи на идеје, а пуко мишљење, или мнење, односи се једино на наш чулни свет који је копија идеја. Сам начин спознавања идеја, међутим, Платон никада није у потпуности јасно објаснио, вероватно зато што његов епистемолошки приступ црпи свој смисао из метафизичких схватања.

Аристотел о науци и илузији

У епистемологији, као и у другим областима, Аристотелова интересовања одређена су Платоновим писањем: анализирајући и критикујући идеје свог претходника, Аристотел разрађује сопствено схватање процеса сазнања.

Свака врлина или умешност зависи од оног што је њен посебни производ. Производ ума су истинити или лажни судови и ставови; на основу тога можемо да видимо да ли ум функционише правилно. Стога, можемо краће рећи да је врлина ума, односно његова умешност – спознавање истине. Знати да нешто јесте, значи имати објашњење и бити свестан да не може бити другачије. Стога Аристотел додаје да практично знање нужно зависи од ствари (искуства, података) које су једноставније и непосредније од самих закључака; научно знање је изграђено од таквих практичних (‘демонстративних’) знања и умећа, и она дају опште аксиоме, односно самоочигледне теорије и ставове. Међутим, од Аристотела наовамо, мали број научних теорија и самог процеса научног сазнавања има такве карактеристике.

Епикурејска епистемологија

У хеленистичком периоду епистемологија је добила много више простора и значаја него у доба Платона и Аристотела, и први је Епикур одвојио епистемологију као посебну дисциплину филозофије и дао јој име.

По његовом схватању, два основна критеријума истинитости су опажај и појам. Опажај је основа знања, и Епикур га је сматрао најзначајнијим на основу убеђења да су чула непогрешива када се баве сопственим специфичним предметом: опажај од стране једног чула не може да се исправи другим чулом. Епикур сматра да објекти на неки начин ‘шаљу’ слике нашем чулу вида, те оно заиста у сваком тренутку прима истините слике – али те слике које вид прима различите су на различитим даљинама, угловима посматрања итд. На тај начин чула заиста не греше у опажају, али се ради о различитим објектима које опажају, и наша је грешка што те слике (као садржај опажаја) сматрамо реалним, чврстим објектима. Морамо да правимо јасну разлику између слике као садржаја опажаја, и нашег пропратног схватања, односно веровања о том садржају.

Дакле, опажај – као први критеријум истине, и то непогрешиви – ипак нуди несигурну основу знања. Потребно је да се позабавимо другим критеријумом: појмом. Појам је мисао о ономе што је представљено речју или фразом; на пример, појам ‘краве’ је мисао о животињи одређене врсте и карактеристика. Важно је разумети да појам није дат опажајем, већ кроз појам разумевамо опажај. Појмови не морају да се доказују, управо зато што су они саставни део сваког доказа. Међутим, ни код Епикура, нити код његових следбеника, није сасвим јасно одакле потичу појмови: не могу сви да потичу из искуства, будући да представљају основу разумевања самог искуства. Па ипак, неки појмови као да долазе управо из искуства – можда погрешно интерпретираног искуства – попут појма Бога, рекао би Епикур.

На основу опажаја и појмова ми градимо веровања и о стварима које нису непосредно дате, односно самоочигледне. Ако чула противрече теоријама, онда су теорије погрешне. Значајно је, међутим, да епикурејци остављају могућност да више узајамно искључивих теорија буду тачне – ако им опажаји не противрече.

Пиронов скептицизам

Пирон, најпознатији антички скептик, указује на неке основне проблеме сазнања. Први проблем највише погађа класичну епистемологију, закључно са Аристотелом, док се други тиче хеленистичке и римске епистемологије.

Први проблем: „Оно што је знање, мора бити истинито“ може да се интерпретира на два начина:

(1) нужно важи да ако се зна ‘А’, онда је ‘А’ истинито,

или:

(2) ако се зна ‘А’, онда је ‘А’ нужно истинито.

(3) став (1) је истинит, али је став (2) погрешан.

Нужно је истинито да ако знам да седиш, онда ти заиста седиш; међутим, ако знам да седиш, није нужно истинито да ти заиста седиш – можеш да устанеш у било ком тренутку. Платон и Аристотел су увек сматрали да се ставови (1) и (2) не разликују. Услед те нужне везе између знања и истине, веровали су да је могуће знати једино оно што је нужно. Из прихватања става (2) следи конструисање теорије о вечним и непромењивим идејама, а одатле и Аристотелов неодрживи идеал науке.

Ако оно што знамо увек мора да буде истинито, онда следи да је сазнање активност која не може да погреши. Тај проблем се тиче хеленистичког периода: епикурејци и стоици, за разлику од Платона и Аристотела, спремни су да преиспитују не само знање о вечним истинама, већ и о свакодневним ситуацијама. Али то је, тврде они, могуће једино ако поседујемо способности – чула или разум – које могу да досегну непогрешивост. Овај хеленистички проблем је само огледало класичног проблема:

(1) нека је ‘С’ нека способност,

(2) онда је истинито да је немогуће да ‘С’ греши ако ‘С’ зна да ‘А’,

(3) али то није исто као – нити је истинито – да ако ‘С’ зна да ‘А’, онда ‘С’ не може да погреши.

Епистемолошка грешка или проблем, како у класичном, тако и у хеленистичком облику, дуго ће прогонити филозофију.

Leave a Reply